„Moja vera” – Hermann Hesse

O DUŠI

„Pogled volje je nečist i izobličen. Tek tada, kada ništa ne želimo, tek tada kada naš pogled postaje čisto posmatranje, nastupa duša-lepota. Ako posmatram šumu, koju želim da kupim, zakupim, u kojoj želim da lovim, optererim je hipotekom, tada ne vidim šumu, već samo odnos prema svojoj volji, svojim planovima i brigama, prema svom novčaniku. Tada se ona sastoji od drveta, stara je ili mlada, zdrava ili bolesna. Ali, ako ne želim ništa od nje, gledam li „bez misli” u njenu zelenu dubinu, tek tada postaje šuma, priroda, rastinje, tada je lepa.

Tako je i s ljudima i njihovim licima. Čovek, koga ja sa strahom, s nadom, požudom, s namerom, sa zahtevom gledam, nije čovek, već samo mutno ogledalo moje volje. Gledam ga, svesno ili nesvesno, s puno ustezanja, s pogrešnim pitanjima: „Da li je pristupačan ili ponosan? Poštuje li me? Može li se prevariti? Razume li nešto o umetnosti?” S hiljadu takvih pitanja najčešće se odnosimo prema drugim ljudima, koje susrećemo, i mi važimo za poznavaoce ljudi i psihologije, ako nam pođe za rukom da razjasnimo u njihovoj pojavi, njihovom izgledu i ponašanju ono što služi našim namerama i odgovara nam. Ali ta predstava je siromašna, i u tom načinu poznavanja duše promišljeniji su: seljak, skitnica, nadriadvokat, većina političara i učenih.

U trenutku kada volja miruje i javlja se posmatranje, čisto viđenje i predanost, sve postaje drugačije. Čovek prestaje da bude koristan ili opasan, interesantan ili dosadan, prijatan ili neobrazovan, jak ili slab. On postaje priroda, postaje lep i neobičan kao i sve ka čemu se okreće čist pogled. Jer pogled nije istraživanje ili kritika, on nije ništa osim ljubavi. On je najviše i najpoželjnije stanje naše duše: bespožudna ljubav.

Ukoliko smo postigli to stanje, makar i na nekoliko minuta, sati ili dana (zadržati ga potpuno u sebi bila bi potpuna duhovnost) tada ljudi izgledaju drugačije nego inače, Oni nisu više ogledala ili delići naše volje, oni ponovo postaju priroda. Lepi ili ružni, stari ili mladi, dobri ili loši, otvoreni ili zatvoreni, čvrsti ili meki, nisu više suprotnosti, nisu više mera. Svi su lepi, značajni, niko više ne može biti potcenjen, omražen ili neshvaćen.

Sa stanovišta mirnog pogleda, priroda je samo promenljivi oblik uvek prisutnog, besmrtnog života, tako je i čovekov najvažniji zadatak i dužnost da razvije dušu. Beskorisno je raspravljati da li je „duša” nešto ljudsko, ne nalazi li se i u životinjama, u biljkama! Duša je sigurno svuda – svuda je moguća, svuda pripremljena, svuda naslućivana i poželjna. Ali, kao što ne smatramo da je kamen izraz pokreta, već životinja (iako je i kamen pokret, život, stvaranje, propadanje), tako dušu tražimo, pre svega, kod čoveka. Tražimo je tu gde se najsigurnije nalazi, boluje, postoji. I čovek nam izgleda kao deo sveta, posebna oblast, čiji je zadatak da razvije dušu – kao što je nekada bio njegov zadatak da postane dvonožac, da odbaci životinjsko krzno, stvori oruđe, otkrije vatru.

Tako nam čitav ljudski svet postaje svet duše. Kao što u brdu i steni vidim, i volim, praizvor težine, a u životinjama pokret i bezgraničnu slobodu, tako vidim i u čoveku (koji takođe sve to predstavlja), pre svega, formu i mogućnost promene života, koju mi zovemo „duša” i to ne kao omiljeni oblik života među hiljadu drugih, već posebnu, izabranu, visokorazvijenu, kao konačan cilj. Svejedno je da li imamo materijalistički ili idealistički ili neki drugi pogled na svet, da li „dušu” zamišljamo kao nešto božansko ili kao goruću materiju, svi je poznajemo i visoko je poštujemo; za svakog od nas je bezgranični pogled čoveka umetnost. Razvoj duše je najviši, najmlađi, najznačajniji stepenik i talas celog organskog života.

Tako sačovek postaje najplemenitiji, najviši, najznačajniji predmet posmatranja. Ne shvata svako tu, samu po sebi razumljivu, vrednost prirodno i slobodno – znam to po sebi. U mladosti sam imao bliskiji unutrašnji odnos prema prirodi i umetničkim delima, nego prema ljudima. Da, ja sam godinama sanjao o pesmi u kojoj će biti samo vazduh, zemlja, voda, drvo, planina i životinja, bez ljudi. Video sam ljude tako daleko od toka duše, ovladane voljom, tako grube i divlje ispod životinjskih, majmunskih, prasvetovnih ciljeva, zaokupljene ništarijom i šundom, da je načas mogla da me savlada prevara da je čovek, možda, na putu ka duši već izgubljen i da se negde drugde mora tražiti taj izvor u prirodi.

Kada se gleda kako dva prosečna, moderna čoveka, koji se sasvim slučajno upoznaju i ništa materijalno ne traže jedan od drugog, kada se gleda kako se njih dvojica ponašaju jedan prema drugom, tada se oseća koliko je svaki čovek okružen opterećujućom atmosferom, zaštitnim omotačem i odbranom, mrežom sastavljenom od mnogo skretanja sa staze duhovnosti, od namera, strahova i želja, koji su svi usmereni na neodređene ciljeve, koji ga razdvajaju od svega ostalog. To je kao da duša ne sme da dođe do reči, kao da je neophodno okružiti je potpuno visokom ogradom, ogradom straha i stida. Samo ljubav bez želje može srušiti tu mrežu. I svuda gde je ona slomljena, pojavljuje se duša.

Sedi u vozu i posmatraj dva mlada gospodina koji pozdravljaju jedan drugog, zato što ih je slučaj učinio susedima na jedan sat. Njihov pozdrav je beskrajno značajan, skoro je žalosna igra. Iz praizvora udaljenosti, hladnoće, iz usamljenih, zaleđenih polova ta dva bespomoćna čoveka pozdravljaju jedan drugog – ne mislim, naravno, na Malajce ili Kineze, već na moderne Evropejce – oni izgledaju, svako za sebe, kao utvrđenje sačinjeno od ponosa, podozrenja i hladnoće. Ono što oni pričaju potpuno je besmisleno i kada se sluša sa strane, to su zaleđeni hijeroglifi sveta bez duše, koje stalno prerastamo i čija provala leda stalno zavisi od nas. Retki su, sasvim retki, ljudi čija se duša ispoljava u svakodnevnom govoru. Oni su više od pesnika, oni su već sveti. Svakako da „narod” ima dušu. Malajac ili crnac pokazuju u pozdravu i govoru više duše nego prosečan čovek kod nas. Ali, njegova duša nije to što tražimo i želimo, iako nam je draga ili bliska. Duša primitivnih, koja nije još upoznala otuđenje, napor obezboženja i mehanizirani svet, kolektivna je, dečja duša, nešto lepo i drago, ali nije naš cilj. Oba naša mlada Evropejca u kupeu već su dalje od toga. Oni pokazuju malo ili nimalo duše, imaju izgled pridošlih iz sasvim organizovanog sveta, sastavljenog od razuma, namera, planova. Oni su svoju dušu izgubili u svetu novca, mašina, nepoverenja. Oni treba ponovo da je pronađu, i postaće bolesni i patiće ako propuste taj zadatak. Ali, ono što će tada imati neće više biti izgubljena dečja duša, već razvijenija, ličnija, duša slobodnija i sposobnija za odgovornost. Ne treba da se vratimo detetu, primitivnom, već da idemo napred, ka ličnosti, odgovornosti, slobodi.

Od tih ciljeva i njihovog shvatanja ništa se još ne oseća ovde. Ova dva mlada čoveka nisu primitivna, nisu ni sveti. Oni govore jezikom svakidašnjice, jezikom koji toliko malo odgovara ciljevima duše, kao koža gorile, koji mi mođemo samo polako i u hiljadu pokušaja odstraniti.

Taj praiskonski, grub govor zvuči otprilike ovako:

„Dobro jutro”, kaže jedan.

„Dobar dan”, kaže drugi.

„Dopuštate”, kaže prvi.

„Molim”, odgovara drugi.

Time je rečeno ono što se moralo reći. Te reči nemaju značenje, one su ukrasna forma primitivnog čoveka, njihova svrha i značaj isti su kao i alka koju crnac nosi na nosu.

Posebno je značajan ton kojim su izgovorene te ritualne reči. To su učtive reči. Ali, njihov ton je posebno kratak, štedljiv, hladan, da se ne kaže ljutit. Nema tu razloga za svađu, nasuprot tome, niko od njih dvojice ne misli ništa loše. Ali, izraz i oblik su hladni, odmereni, kruti skoro kao bolesni. Plavokosi izražava pri svom „Molim” upućenom crnokosom visoko uvažavanje, koje se graniči s poštovanjem. On ne oseća tako. On svoju formu izražava tako kako se decenijama odvija razgovor bez duše između ljudi stvoren kao zaštitna forma. On misli da mora svoju dušu, svoju unutrašnjost da zaštiti, on ne zna da ona postoji samo u pokazivanju i davanju. On je ponosan, on je ličnost, nije više naivni divljak. Ali, njegov ponos je nesiguran, on se mora utvrditi, mora da se ogradi bedemom odbrane i hladnoće. Taj ponos bio bi poništen kada bi bio izmamljen osmeh. I sva ta hladnoća, ljutina, nervoza, ponos i pri tome nesiguran ton ophođenja između „obrazovanih” pokazuje bolest, neophodnu i zato punu nade, bolest duše, koja ništa drugo ne zna da odabere osim tih znakova protiv nasilja. Koliko je ta duša krhka, slaba, mlada i malo prepoznatiljiva oseća se na zemlji. Kako se skriva, koliko se plaši!

Kada bi jedan od te dvojice gospodina učinio ono što bi, u stvari, želeo i osećao, tada bi ponudio onom drugom ruku ili svoje rame i rekao bi otprilike ovako:

Kada bi jedan od te dvojice gospodina učinio ono što bi, u stvari, želeo i osećao, tada bi ponudio onom drugom ruku ili svoje rame i rekao bi otprilike ovako: „Dragi Bože, kako je lepo ovo jutro, sve je kao zlato, a ja sam na odmoru! Zar nije moja kravata fina? Imam jabuke u koferu, želiš li jednu?”

Kada bi zaista tako govorio tada bi ovaj drugi osetio nešto veselo i dirljivo, nešto kao smeh i nešto kao jecaj. Tada bi tačno osetio da govori duša, da se ne radi o jabuci, kravati ili bilo čemu drugom osim o tome da je došlo do preloma, da je nešto izašlo na svetlost, gde i pripada, a što svi mi na osnovu sporazuma zadržavamo – ah, na osnovu jednog sporazuma čija neusiljenost još vredi i čiji slom možemo da osetimo!

Dakle, on će tako osećati, ali on to neće ispoljiti. On će zadržati svoj mehanički zaštitni mantil, izgovaraće besmislene reči, neke od naših hiljadu reči. On će zanovetati i reći: „Da…hm… vrlo lepo”, ili nešto slično tome, gledajući dalje sa izrazom lica punim uvređenog i mučnog strpljenja. Igraće se sa svojom narukvicom od sata, gledaće kroz prozor, i kroz dvadeset takvih hijeroglifa izraziti da svoju unutarnju radost nikako ne ispoljava, da ništa ne pokazuje osim, u krajnjoj liniji, određenog saučešča prema tom nametljivom gospodinu.

U ovom slučaju ništa od toga se ne događa. Taj tamnokosi, zaista ima jabuke u koferu i vrlo se dečački raduje tom lepom danu i svom odmoru, svojoj kravati i žutim cipelama. Ali, kada bi plavokosi sada počeo: „Grozna stvar s valutom”, tada crnokosi ne bi uradio ništa što njegova duša želi, on ne bi rekao: „Ah, pa šta, pustimo to, šta nas se sada tiče valuta!”, već će zabrinutog lica i iu uzdah reći: „Da, vrlo nezgodno!”

To je sjajno videti – oba čoveka (kao i svi mi) ne ulažu nimalo napora da bi se tako ponašali. Oni mogu srećna srca uzdahnuti, sa saučesničkom hladnoćom duše i odbranom, i licemerno se ulagivati.

Ali, ti posmatraš dalje. Ako duša nije u rečima, i izrazu lica, u tonu glasa, negde mora biti. I vidiš, plavokosi se zaboravio, oseća se neopaženim, i kako gleda kroz prozor kupea u udaljenu šumu, da li je njegov pogled slobodan i bez pretvaranja, da li je pun mladosti, čežnje, naivnih, vrelih snova. On izgleda sasvim drugačije, mlađe, jednostavnije, bespomoćnije, pre svega, draže.

Onaj drugi, takođe, besprekoran i nepristupačan gospodin, ustaje i dodiruje svoj kofer. On to čini tako kao da želi da proveri položaj, čineći to tako kao da želi da spreči pad, sam kofer je dobro položen i nema potrebe za takvu brigu. Taj mladi čovek ne želi uopšte da ga drži čvrsto, želi samo da ga oseti, da proveri njegov položaj, nežno dodirne. U besprekornom kožnom koferu nalazi se, pored jabuke, rublja, i nešto još važnije, nešto sveto, poklon za njegovu dragu kod kuće, jedan jazavičar od porcelana, ili kelnska katedrala od marcipana, sasvim svejedno šta, ali, u svakom slučaju, nešto što tom mladom čoveku u to vreme znači, s čim se igraju njegovi snovi, što oni vole i obožavaju, što on najradije drži u rukama i što obožava.

U toku jednog sata vožnje vozom posmatrao si dva mlada, prosečno obrazovana čoveka današnjice. Izgovarali su reči, izmenjali pozdrave, razmenili mišljenja, klimali glavama, činili hiljadu drugih, malih stvari, kretali se, i ni u čemu nije bila njihova duša, ni u jednoj reči, ni u jednom pogledu, sve je bilo maska, mehanika, sve, s izuzetkom zaboravljenog pogleda kroz prozor ka plavičastoj, udaljenoj šumi i kratkog pokreta ka kožnom koferu.

I ti razmišljaš: O, vaša plašljiva dušo! Hoćeš li se pojaviti? Možda lepa i radosna u nekom ključnom doživljaju, u skladu sa zaručnicom, u borbi za neko verovanje, u delu i žrtvi – možda nenadano i razočarano u nekom naglom, silovitom, skrovitom, ožednelom delu volje srca, u nekoj divljoj optužbi, u jednom prekršaju, u zastrašujućem delu? I ja i svi mi – kako ćemo doneti svoju dušu na ovaj svet? Hoćemo li uspeti da joj pomognemo u pravom trenutku, hoćemo li joj dopustiti da prodre u našu spoljašnjost, u reč? Hoćemo li biti rezignirani, hoćemo li pratiti mnoštvo i nemarnost, držati uvek zatvorenu pticu, uvek iznova nositi alku u nosu?

I ti osećaš: svuda gde je odbačena alka za nos i koža gorile, duša je na delu. Ukoliko postane slobodna, mi ćemo jedni s drugima govoriti kao likovi Getea i otkrivaćemo svaki udah kao pesmu. Sirota, divna dušo, tu gde si ti je revolucija, propadanje pokvarenosti, novi život, Bog. Duša je ljubav, duša je budućnost, a sve ostalo je samo stvar, materija, prepreka, naša božanska snaga u formi i delićima.

Dalje se javljaju razmišljanja: ne živimo li u vremenu kada se novo objavljuje gde su veze između ljudi prekinute, gde se u čudovišnom opsegu javlja nasilje, besni smrt, vrišti razočaranje? I, nije li duša, takođe, iza svih tih događaja?

Pitaj svoju dušu! Pitaj je, budućnost znači ljubav! Ne pitaj svoj razum, ne istražuj svetsku istoriju! Tvoja duša te neće optužiti da si se premalo bavio politikom, premalo radio, neprijatelje nedovoljno mrzeo, granice lako postavio! Ali, ona će te, možda optužiti da si se i njenim zahtevima često bojao, da nisi imao dovoljno vremena da se predaš svom najmlađem i najdražem detetu, da se igraš s njim, da čuješ njegovu pesmu, često si je prodavao zbog novca, prevario u prednostima. I to se dogodilo milionima, i gde god se pogleda vide se nervozna, opterećena lica, koja nemaju vremena osim za najnužnije, berzu i sanatorijum, i to mučno stanje nije ništa drugo osim opominjućeg bola, strele u krvi. Postaćeš nervozan i neprijateljski raspoložen prema životu – tako kaže tvoja duša, ako me napustiš, ako ne počneš da me neguješ sasvim novom ljubavlju i brigom. Ni u kom slučaju nisu slabi oni bez reči koji u ovo vreme postaju bolesni i gube sposobnost za sreću. Češće su to dobri, začetnici budućnosti, to su oni čija duša nije zadovoljna, koji se iz straha od borbe povlače iz pogrešno uređenog sveta, koji će već sutra biti ozbiljni.

Odavde posmatrano Evropa izgleda kao veliki spavač, koji se u noćnim morama povlači u sebe i povređuje samu sebe.

Da, sećaš se ti da je neki profesor jednom rekao nešto slično, da svet boluje od intelektualizma i materijalizma. Taj čovek je u pravu, ali on ne može biti tvoj lekar, baš kao ni svoj. Iz njega govori inteligencija do samouništenja. I on će potonuti.

Kada bi se moglo ići kroz vreme, kako on to želi, lekara i pomoćnika, budućnost i novi pokret pronaći ćeš samo u sebi samom, u svojoj sirotoj, zanemarenoj, neponištenoj duši. U njoj ne postoje znanja, presuda, program. U njoj je samo nastojanje, samo budućnost, samo osećaj. Prethodili su joj veliki sveci i propovednici, junaci i osvajači, čarobnjaci i umetnici, svi oni čiji put počinje u svakidašnjici i završava se u visinama duše. Put milionera je drugačiji i okončava se u sanatorijumu.

Ratove vode i mravi, države imaju i pčele, carstva stvaraju i hrčci. Tvoja duša traži drugačiji put i tamo gde je uskraćena, gde na njenu štetu postižeš uspehe, ne cveta tvoja sreća. Jer „sreću može da pronađe samo duša, ne razum, stomak, glava ili novčanik”.

Ne može se o tome dugo misliti i govoriti reči jer zvuči kao da su sve te misli odavno stvorene i izgovorene. Davno je rečeno i pripada malom broju ljudskih reči koje su bezvremene i večito nove: „Šta ti može pomoći ako osvojiš čitav svet, a naudiš svojoj duši?!”

(1917. godina)

* * *

Stupnjevi razvoja majstora

Majstor je govorio: Imao sam petnaest godina i moja volja se nalazila u učenju, s trideset sam bio čvrst, sa četrdeset nisam imao više sumnje, s pedeset zakon neba bio mi je znan, sa šezdeset moje uši bile su otvorene, sa sedamdeset mogao sam da sledim želje svog srca, a da ne prekoračim meru.

(1909. godina)

* * *

MLADI ISKUŠENIK U ZEN MANASTIRU

Iako je sve prevara i zabluda

a istina uvek neizreciva,

planina me ipak posmatra

odvažnog držanja i tačno prepoznatljiva.

Jelen i gavran, crvena ruža,

morsko plavetnilo i šareni svet:

saberi se – i oni propadaju

u oblik – i bez imena.

Saberi se i vrati se,

uči da gledaš, uči da čitaš!

Saberi se – i svet će postati privid.

Saberi se – i privid će postati suština.

(1960. godina)

„Samom sebi“ – Marko Aurelije

„Samom sebi“ – Marko Aurelije (PDF)

„U tihim časovima najviše je voleo da razgovara sam sa sobom, tražeći utehe i potpore u filozofiji. Te razgovore ostavio je u aforističkom obliku i bez određena reda zabeležene u spisu Razmatranja o samom sebi (Τῶν εἰς ἑαυτὸν βίβλια) u dvanaest knjiga.“

* * *

Ikigai

IKIGAI – Tajne Japana za dug i srećan život – Ektor Garsija, Fransesk Miraljes 🌸

PDF (97MB), link za direktno preuzimanje:
https://mojeknjige.wordpress.com/wp-content/uploads/2021/01/ikigai-tajne-japana-za-dug-i-srecan-zivot-ektor-garsija-fransesk-miraljes.pdf

„48 zakona moći“ – Robert Grin

„Makijaveli je dobio naslednika“

Njujork tajms

DOWNLOAD (pdf)

Zadivljujuća, lukava, nemilosrdna i korisna knjiga koja uspeva da tri hiljade godina istorije moći prikaže u četrdeset osam precizno definisanih zakona. Objedinivši filozofije velikih mislilaca kao što su Makijaveli, Sun Cu i Karl fon Klauzevic Grin je napisao ubedljivu, praktičnu, na trenutke šokantnu knjigu, korisnu svima koji žele da ostvare svoje ciljeve.

Ilustrovani primerima taktika čuvenih vladara, kraljice Elizabete I, Henrija Kisindžera i ostalih koje je moć vodila ili koji su pali kao njene žrtve, ovi zakoni će fascinirati i poučiti sve one koji teže ka tome da ovladaju svim životnim segmentima.

„Duhovni razgovori“ – Vladeta Jerotić

„Evo jednog od prvih mojih pitanja koja se, najpre, odnose na ljudsku prirodu. Savremena tzv. dubinska psihologija, naročito u drugoj polovini ovoga veka, smatra da je stigla do značajnih otkrića o tzv. ljudskoj prirodi. Kada je umerena i kada je prema religiozno-filosofskim pitanjima o ljudskoj prirodi, više ili manje neutralna, filosofskim jezikom rekli bismo, agnostički, ova dubinska psihologija izbegava da spomene korene čoveka, bilo da se oni mogu ili bi trebalo da shvate materijalistički, u smislu darvinističkog ili neodarvinističkog evolucionizma, ili pak spiritualistički, u smislu biblijskog kazivanja o postanku čoveka „prema slici i prilici Božijoj“.“

„Ljudi su kao neki majdan, a u majdane se obično mora duboko roniti da bi se našlo ono što je u njima najdragocenije. Takav je sastav ove vasione: ukoliko je jedna stvar dragocenija, utoliko je skrivenija.“

„Naša priroda je konzervativna, naša vera je napredna. Priroda teži da nas zadrži pri našim starim navikama, vera nam ne dozvoljava ni časa da budemo zadovoljni samim sobom i da stojimo. Vera traži od nas neprekidno obnovljeno srce i preporođenu dušu; ona svakom od nas postavlja svako veče pitanje: Jesi li danas postao bolji i savršeniji nego što si juče bio? Priroda je naša kao jedan grub, neuglačan kamen, iz koga umetnik izrađuje najdivnije oblike. Vera je neumorna u glačanju naše prirode.“

„Saznavati i osećati svoje ništavilo mnogo je manje ništavilo od oholosti. Jer oholost je ne samo neznanje nego i glupost. Oholost je mati svih gluposti i svih zala ljudskih. Poznati sebe znači uvideti svoju nemoć i svoje ništavilo; potom doći do skrušenosti srca, i najzad zavapiti Bogu za milost i pomoć. Dokle god čovek ne zadobije smirenje, ne zadobija nagradu za svoja dela. Nagrada se daje ne za dela, nego za smirenje.“

„Blago čoveku koji sa strpljenjem i nadom podnosi sva stradanja u životu. Svojstvo je razumna čoveka da uzroke svome stradanju uvek traži prvo u sebi samom, a svojstvo je nerazumnog da uvek i vazda podiže žalbu na druge.“

* * *

„Čovek mrzi onoga protiv koga greši. Prvo ga se boji, a onda mrzi.

Kad čovek učini greh prema prijatelju svome, najpre ga obuzima strah, koji se ubrzo pretvara u mržnju. A mržnja sasvim zaslepljuje.

Čovek mrzi onoga ko zna njegov greh. Prvo ga se boji, pa onda mrzi.“

* * *

„Razočarenje u sebe, to je šibanje sebe. Dokle ćete šibati druge, i pretvarati se da vas boli? Dokle ćete zatiskivati uši da ne čujete one koji drugom stranom ulice idu, uporedo sa vama, i objavljuju razočarenje u vas? Oslušnite, koliko glasova govori o razočarenju u vas?“

* * *

„Mi navlačimo zlo na sebe zlom u sebi. To je tako pouzdano kao što jedan magnet privlači drugi.

Mi bismo se užasnuli, kad bismo umeli da shvatimo i izračunamo koliko zla mi nanosimo ljudima zlim pomislima i zlim željama. Da, koliko zla svima živim bićima i koliko povreda vasioni! A obradovali bismo se, kad bismo umeli shvatiti i izračunati, koliko dobra mi činimo ljudima i svima živim bićima svojim blagim pomislima i plemenitim  željama. Radost naša pak bila bi savršena, kada bismo mogli shvatiti i izračunati, koliko tek dobra mi činimo svima i svakome u ovoj vasioni molitvom za sve i za svakoga.

Od zlih misli pa do zlih reči i zlih dela nije dalje nego od semena do korena biljke. Znači, tu i nema nikakva rastojanja, nego sve stoji jedno s drugim u organskoj vezi.“

* * *

„Moral dužnosti jeste moral sluge i roba. Moral ljubavi jeste moral čoveka. Reč dužnost uvreda je ljubavi. Ljubav nije dužna ništa, nudi sve. Neznanje dužnosti jedino je neznanje ljubavi. Ljubav je jedina reč pre greha, dužnost je jedina reč posle greha. Ljubav daruje, dužnost zadužuje.“

* * *

„Blago tebi ako ti um u srcu počiva!“

* * *

„Oni koji žive pod jednim krovom s nama i koji su toliko užurbani oko naše telesne nege i  ugodnosti, često su najljući neprijatelji našeg spasenja.“

* * *

„Nije li samo društvo svojim jednostranim sistemom obrazovanja odgovorno za izgrađivanje ljudi koji postaju vešti ekonomisti, pravnici, lekari, političari, ali bez čvrstine karaktera i moralne pouzdanosti u međuljudskim odnosima.“

* * *

„Ko zna da li se može nazvati obrazovanom jedna varoška dama pre nego jedna stidljiva čobanica u planini! Tu se nikad neće doći do saglasnosti, dok god se ne vratimo na narodni pojam obrazovanosti, i ne kažemo: obrazovan je onaj ko ima obraza. A ko nema obraza, nije obrazovan, pa ma gde živeo, ma kakav položaj zauzimao i ma koliku gomilu znanja u glavi nosio.“

* * *

„Ko nema strpljenja sa nama kada grešimo, ne voli nas. Ne voli nas ni onaj ko nam ne oprašta ni kada se kajemo za grehe. A najmanje nas voli onaj koji se ne raduje našoj popravci.“

* * *

O kad bi mogao videti unutrašnju krasotu stvari!

O kad bi mogao videti unutrašnju svetlost stvari – okean svetlosti, u kome su potopljene sve stvari!

Mrtvi i živi se podjednako kupaju u tom okeanu i razlike među njima nema. Trava što danas cveta kao i ona što je juče uvela podjednako su lepe i mirisne u toj svetlosti

O kad bi samo mogao videti to! Zaista, suze bi ti zamenile sve reči, a ljubav Božanska sve ostalo.

„TAJNA /The Secret/ – Pouke za svaki dan“ – Rhonda Byrne

Film „Tajna“ (The Secret)

„TAJNA /The Secret/ – Pouke za svaki dan“ – FACEBOOK

Tajna – Pouke za svaki dan – preuzmi knjigu u PDF-u

„Tibetanska knjiga mrtvih“

„Šta god bilo ovde, to je tamo; ono što je tamo, isto je ovde.“

„Onakva kakva je čovekova žudnja, takva je i njegova sudbina. Jer, kakva je njegova sudbina, takva je njegova volja; a kakva je njegova volja, takvo je njegovo delo; a kakvo je njegovo delo, takva je njegova nagrada, bilo dobra ili loša.“

„Čovek se vlada prema žudnjama kojima je privržen.“

UVODNI PREDGOVOR LAMA ANAGARIKA GOVINDA

„Moguće je izneti argument da niko ne može govoriti o smrti sa autoritetom, ako nije umro; a kako se niko, prividno, nije vratio iz smrti, kako iko može znati šta je smrt, ili šta se dešava posle nje?

Tibetanac bi odgovorio: „Ne postoji ni jedna osoba, zapravo ni jedno živo biće, koje se nije vratilo iz smrti. Činjenica je da smo svi mi umrli mnogo puta, pre nego što smo dospeli u ovu inkarnaciju. A ono što nazivamo rođenjem samo je obrnuta strana smrti, kao jedna od dve strane medalje, ili vratnica, koje nazivamo ,ulaz’ izvana i ,izlaz’ iznutra. Daleko je više začudujuće da se svako ne seća svoje smrti; a, usled ovog nedostatka sećanja, većina Ijudi ne veruje da je prethodne smrti bilo. Ali, sasvim slično, oni se ne sećaju ni svog nedavnog rođenja – a, ipak, ne sumnjaju da su nedavno bili rođeni. Oni zaboravljaju da je aktivno pamćenje samo jedan mali deo naše normalne svesnosti, a da naše podsvesno sećanje beleži i očuvava svaki prošli utisak i iskustvo, koje naš budni um ne uspeva da upamti. Postoje oni koji su, zahvaljujući koncentraciji i dugim jogičkim vežbama, sposobni da dovedu podsvesno u sferu diskriminativne svesti i da, pomoću toga, crpu iz neograničenog blaga podsvesnog sećanja, u kojem su uskladišteni zapisi, ne samo o našim prošlim životima, već i zapisi o prošlosti naše rase, o prošlosti Ijudskog roda i svih prijed-ljudskih oblika života, ako ne i oni o samoj svesnosti koja čini mogućim život u ovoj vasioni. Ako bi se, nekim trikom prirode, kapija podsvesti nekog pojedinca iznenada rastvorila, nepripremljeni um bio bi preplavljen i smlavljen. Stoga kapiju podsvesti čuvaju svi upućenici i skrivaju je iza zastora misterija i simbola.“

„(O), ti koji oklevaš i sve odlažeš, i ne misliš o dolasku smrti, Predavajući se beskorisnim delima ovog života, Nepredostrožan si ti što uludo proćerda svoju veliku povoljnu priliku; Pogrešna će, zaista, tvoja svrha sada biti, ako se vratiš praznih ruku (iz svog života). Pošto je Sveta Dharma poznata kao tvoja istinska potreba, Nećeš li se posvetiti Svetoj Dharmi čak ni sad?“

„Svi koji su upoznati sa budističkom filozofijom spoznali su i priznali da rođenje i smrt nisu fenomeni koji se događaju samo jednom u datom ljudskom životu; oni se odvijaju neprekidno. U svakom trenutku nešto u nama umire i nešto se ponovo rađa.“

„…To je visoko duhovno stanje, zagarantovano učenjem koje se izlaže u Bardo Thodolu. Putem njega upućeni učenik zadobija vlast nad sferom smrti, a, budući sposoban da percipira iluzornu prirodu smrti, oslobađa se straha. Ova iluzornost smrti dolazi iz identifikacije individue sa svojim temporalnim, tranzitornim oblikom, bilo fizičkim, emocionalnim, ili mentalnim, iz čega se javlja pogrešna zamisao da postoji lično, izdvojeno ego-stvo (stanje ega) nečije, i strah da će se ono izgubiti. Ako je, medutim, učenik naučio, kako ga Bardo Thodol usmerava, da sebe identifikuje sa Večnim, sa Dharmom, sa Neprolaznim svetlom Budastva iznutra, tada strah od smrti iščezava, kao oblak pred izlazećim suncem. Tada on zna da, bilo šta video, čuo, ili osetio, u času napuštanja ovog života, sve je samo odbljesak njegovog sopstvenog svesnog i podsvesnog mentalnog sadržaja; i ni jedna umom stvorena iluzija ne može tad imati moć nad njim, ako on zna njeno poreklo i može je prepoznati. Iluzorne Bardo vizije razlikuju se u skladu sa religioznim ili kulturnim tradicijama u kojima je percipijent odrastao, ali je njihova podložna moć ista kod svih Ijudskih bića.“

„Čovek može čuti detaljan opis veštine plivanja a da, ipak, nikad ne pokuša da pliva. Iznenada bačen u vodu on uviđa da ne zna da pliva. Tako je i sa onima koji su bili podučavani teoriji o tome kako da se ponašaju u vreme kad smrt nastupi, a tu teoriju nisu nikad primenili putem vežbi joge: oni ne mogu održati neprekinutim protok svesti; postaju sve više zapanjeni promenama uslova; i ne uspevaju da napreduju, ili da iskoriste priliku koju smrt pruža, osim ako su podržani i upućeni od strane živog gurua. Čak i pored svega što guru može učiniti oni obično, zbog loše karme ne uspevaju da prepoznaju Bardo kao takav.”

„Tako je govorio Zaratustra“ – Fridrih Niče

ZARATUSTRIN PREDGOVOR

„Velika zvezdo! U čemu bi se sastojala tvoja sreća kada ne bi imala one kojima sijaš!“

„Nekad je ogrešenje o Boga bilo najveće ogrešenje, ali Bog je umro, a s njim su umrli i ovi grešnici. Grešiti se o Zemlju sad je najstrašnije, i utrobu nedokučivog poštovati više nego smisao Zemlje!“

„Vi ste prevalili put od crva do čoveka, a mnogo šta u vama još je crv.“

„Šta je majmun za čoveka? Predmet smeha ili bolnog stida. A isto to treba da bude čovek za natčoveka: predmet smeha ili bolnog stida.“

„Volim onoga čija se duša rasipa, ko ne želi da prima zahvalnost i ne uzvraća je: jer on uvek poklanja i ne želi da sačuva sebe.“

O PREZIRAČIMA TELA

„Što čula osećaju, što duh saznaje, to nikad u sebi nema kraja. Ali čula i duh bi da te ubede kako su oni kraj sviju stvari: toliko su sujetni.“

„Iza tvojih misli i osećanja, brate moj, nalazi se jedan silan zapovednik, jedan nepoznat mudrac – on se zove vlastitost. U tvome telu boravi, on je tvoje telo. Ima više uma u tvom telu nego u tvojoj najboljoj mudrosti. A ko bi znao čemu je tvom telu potrebna upravo tvoja najbolja mudrost? Tvoja vlastitost se smeje tvome „Ja“ i njegovim gordim sokovima. „Šta su za mene ovi sokovi i poleti misli?“ kažeona sebi. „Obilazni put za moju svrhu. Ja vodim na uzici: ! Ja ! i ja mu u uho šapćem vlastite pojmove. Vlastitost kaže tome „Ja“: „sad osećaj bol“! I ono tad pati i razmišlja kako da više ne pati – i upravo zato i treba da misli.“

O RADOSTIMA I STRASTIMA

„I vrline mogu da propadnu od ljubomore. Koga opkoli plamen ljubomore, taj na kraju poput škorpije, protiv sebe okreće otrovanu bodlju.“

O BLEDOM ZLOČINCU

„Ali jedno je misao, a drugo delo, a sasvim drugo slika dela.“

O ČITANJU I PISANJU

„Od svega napisanog volim samo ono što neko napiše svojom krvlju. Piši krvlju: i saznaćeš da je krv duh.“

„Ne može se lako razumeti tuđa krv: mrzim dokone ljude koji čitaju. Ko poznaje čitaoca, taj za čitaoca ništa više neće učiniti. Još jedan vek čitalaca – i sam duh će se usmrdeti. To što svako ume da sme naučiti da čita – na duži rok kvari ne samo pisanje, nego i mišljenje.“

„Nekada je duh bio bog, onda se pretvorio u čoveka, a sad postaje čak i rulja.“

„Ko piše krvlju i u izrekama, ne želi da ga čitaju, nego da ga uče napamet.“

„Ubija se ne gnevom nego osmehom!“

Još nisi slobodan, još tragaš za slobodom. Traganje te je načinilo neispavanim i preterano budnim.

Da, poznajem tvoju opasnost. Ali ljubavlju svojom i nadom zaklinjem te: „ne odbacuj svoju ljubav i nadu.“

„Ne odbacuj junaka u svojoj duši!“

„Očuvaj svetom svoju najvišu nadu.“

O PROPOVEDNICIMA SMRTI

„Svi vi kojima je divlji rad mio i milo sve brzo, novo tuđe – vi sami sebe loše podnosite, vaša marljivost je bekstvo i volja da zaboravite sebe same.“

„Kad biste više verovali u život, manje biste se bacali u naručje trenutku. Ali vi za čekanje nemate u sebi dovoljno sadržine – pa čak ni za lenjost!“

O RATU I RATNICIMA

„Znani su meni mržnja i zavist vašeg srca. Vi niste dovoljno veliki da ne biste poznavali mržnju i zavist. Pa zato budite dovoljno veliki da ih se ne stidite!“

„Rat i hrabrost su učinili više velikih stvari nego ljubav prema bližnjima.“

„Pobuna – to je odlika robova. Vaša odlika neka bude poslušnost! I samo vaše zapovedanje neka bude poslušnost.“

„Dobrom ratniku zvuči „ti treba“ prijatnije nego „ja hoću“. I sve što vam je drago pustite da vam najpre bude zapoveđeno.“

„Zar ne vidite dugu, zar ne vidite mostove nadčovekove?“

O MUVAMA NA TRGU

„Istinu koja se uvlači samo u tanane uši on naziva lažju i običnim ništa. Doista, on veruje samo u bogove koji prave veliku buku na svetu.“

O ČEDNOSTI

„Ovi se uzdržavaju, bez sumnje; ali čulnost, ta kučka, sa zavišću gleda iz svega što čine.“

O PRIJATELJU

„Oko mene je uvek jedan previše“ – tako misli pustinjak. „Neprestano jedanput jedan – to na duži rok stvara dvojicu.“

„Uvek je za pustinjaka prijatelj treći: treći je pluta koja sprečava da razgovor dvojice potone u dubinu.“

„I često ljubavlju želimo samo da preskočimo zavist. I često napadamo i stvaramo sebi neprijatelja kako bismo prikrili da smo podložni  napadu.“

„Budi bar moj neprijatelj!“ – tako govori pravo strahopoštovanje, koje se ne usuđuje da moli za prijateljstvo.

O PUTU STVARAOCA

„Primoravaš mnoge da promene mišljenje o tebi; to ti oni upisuju u težak greh. Prišao si im blizu, a ipak si prošao pored njih: to ti nikad neće oprostiti.“

„Mnogom čoveku ne smeš pružiti ruku, nego samo šapu: i želim da tvoja šapa ima kandže.“

„Šta zna o ljubavi onaj koji nije morao da prezire upravo ono što je voleo!“

O STARIM I MLADIM ŽENICAMA

„U vašoj ljubavi neka bude hrabrosti! Svojom ljubavlju treba da nasrnete na onoga ko vam uliva strah!“

„Ideš ženama? Ne zaboravi bič!“

„U vašoj ljubavi neka bude vaša čast! Da uvek više volite nego što vas vole i nikad da ne budete druge.“

O UJEDU GUJE

„Ako imate neprijatelja, ne vraćajte mu zlo dobrim: jer to bi bilo postidno. Nego dokažite da vam je učinio nešto dobro.“

„I radije se gnevite nego da se postiđujete! I ako vas psuju, ne bi im se svidelo ako tad uspete da blagosiljate. Bolje da malo i sami psujete.“

„Čovek saznanja ne treba samo da voli svoje neprijatelje, nego i da ume da mrzi svoje prijatelje.“

„Loše uzvraća svome učitelju onaj koji uvek ostane samo učenik.“

„Kad bi bilo bogova, kako bih ja izdržao da ne budem bog! Stoga nema bogova.“

„Velike usluge ne stvaraju zahvalnost nego osvetoljubivost; i kad se malo dobročinstvo ne zaboravi, od njega još postaje crv koji grize.“

„I ako ti neki prijatelj nanese zlo, reci mu: „Opraštam ti što si mi to učinio; ali to što si sebi učinio – kako bih ti mogao to oprostiti!“

„Vi volite svoju vrlinu kao majka svoje dete; ali kada se čulo da je neka majka tražila da joj se plati za njenu ljubav?“

„Ne verujte nikome u kome je snažan nagon za kažnjavanjem! To su ljudi lošeg soja i porekla; iz njihovih lica gledaju dželat i pas tragač.“

„Ako moraš biti sluga, potraži onoga kome će tvoja služba najbolje koristiti!“

„Možda je zla i lažljiva, i u svemu žena; ali kad o sebi samoj loše govori, upravo tad najviše zavodi.“

HILOZOIZAM „Istorija grčke filozofije“ (Predsokratovci) – Lućano De Krešenco

HILOZOIZAM – verovanje da su sve stvari na svetu oduhovljene

Hilozoizam (gr. materija, život) fil. pravac koji smatra da je sva materija živa i da ima duševne osobine, shvatanje „da materija nikada ne može postojati niti biti delatna bez duha kao ni duh bez materije“ (Gete), i da „svaki atom poseduje izvesnu inherentnu količinu snage i da je, u tom smislu, oduhovljen“ (Hegel).

* Pepino Ruso (1921-1975 iz Napulja)

– Dakle, don Pepi, rekoste, po Vama sve lutke imaju dušu.

– Vi mnogo žurite, dragi profesore, stvari ne stoje tako. Nije to da igračke čim izađu iz fabrike odmah imaju dušu. Ne, u tom momentu one su samo obični predmeti bez ikakve individualnosti. Ali kad dete počinje da ih voli, onda se delovi duše onoga ko voli uvlače u plastiku i transformišu je u živu materiju. Onda ih više nije moguće odbaciti iako su se u međuvremenu polomile ili ulubile. I eto, zato ih svuda sakupljam da bi nastavile da žive na drveću, u cveću, po suncu i kiši.

– Tako je s lutkama, a verujem da je isto tako i s ostalim predmetima.

– Logično. Važno je shvatiti šta znači „život“, a šta „smrt“. Postavio bih Vam jedno vrlo lično pitanje: da li ste ikada prisustvovali smrti nekoga ko Vam je bio mnogo drag? – don Pepino sačeka moj odgovor za trenutak, pa primaknu stolicu i nastavi tihim glasom. „Meni se to desilo sa mojim ocem. Uvek sam mislio da ću tog dana umreti od bola. Ali, nećete mi verovati: kada se to zaista desilo, nisam ništa osetio, nije mi čak ni suza potekla. Stajao sam tamo ukočen kao panj, bez reči i, u međuvremenu tražio u sebi objašnjenje. Govorio sam u sebi: ne plačem jer sam zbunjen, ne plačem jer ne uspevam da mislim. Ne, objašnjenje za moje ponašanje bilo je mnogo jednostavnije: odbacivao sam pomisao na smrt. Ona pojava tamo, koja je ležala na odru, bila je samo stvar bez duše koja nije imala nikakve veze s mojim ocem.“

Tu prekide, ustade iznenada, pohita iz sobe, ubrzo se opet pojavi sa nekim predmetima u rukama. Držao je naočare, železničarski sat sa napuklim staklom, notes, lulu, mermerni pritiskivač za papir u obliku lava.

„Dan docnije, kad sam ušao u njegovu sobu da potražim dokumenta, ugledao sam nekoliko predmeta koje nazivamo lične stvari. Osmotrio sam ih s velikim uznemirenjem i zaplakao sam! Eto gde se sakrio moj otac: u škotskom pokrivaču, naliv-peru sa zlatnim poklopcem, u kožnoj fotelji sa iskrzanim naslonom za ruke, u mnogim stvarima s kojima je delio svoju svakodnevicu.“