„011“ – Momo Kapor

KAKO STE?

Dragi naši u tuđini, napisao bih vam da smo, hvala bogu, dobro i zdravo, kao što i vama od sveg srca želimo, ali kod nas su takva vremena da je nepristojno kazati da ste dobro, kad nikome nije.

Kako si?Beograd-MomoKapor

— Dobro.

— Hajde, neka je bar nekom danas dobro! — kažu vam uterujući vas u krivicu. Ako kažete da niste dobro, proneće u varoši glas da ste na samrti.

Znajući to, Beograđani su izmislili najmanje stotinu varijanti odgovora na to pitanje: Kako si? „Gura se…“, „Ide, ide, pa stane!“, „Kako drugi hoće!“, „Živi se…“, „Životinjari se“, „Provlačim se nekako!“, „Langzam, langzam, aber ziher!“ (nikada nisam saznao šta to znači), da ne nabrajam dalje…

Ali najlepši odgovor svakako je „Pomalo…“ U njemu ima neke stare lukavosti i mudrosti: on je kao bajalica, magična reč koja čuva od nesreće. „Pomalo“ kao da govori neprilikama da zaobiđu njegovog vlasnika, jer je beznačajan i nikome ne zauzima mesto.

„Pomalo“ je filozofija skromnosti i neprimetljivosti u životu. Ta reč je proizvod vekovne mudrosti i opreza: slična je onoj tabli koju je na grudima nosio neki ludak, a na kojoj je pisalo: MOLIM DA ME SE NE PRIMEĆUJE.

Ali, najbrojniji su oni Beograđani koji vas pitaju kako ste, a uopšte i ne sačekaju odgovor. Viče vam tako čovek s druge strane ulice: „Kako si?“, a vi mu odviknete da vam je umrla majka i da se baš vraćate sa sahrane, ili da morate na operaciju u bolnicu, a on maše i dovikuje: „Onda, da ne kvarimo!“ ili diže palac uvis: „Bravo! Samo napred!“ Kod nas, naime, „kako si?“ ne znači baš ništa.

Da bih prekinuo tu laž, odlučim jednog dana da stvarno, ali stvarno, ispričam kako sam onome ko me bude pitao. I evo ga, vidim ide mi u susret brzim korakom, očigledno se nekuda žuri. Dovikuje mi: „Zdravo, kako si?“ i hoće da prođe, ali ja ga hvatam za rever jakne i počinjem da pričam.

Obaveštavam ga da mi je donji pritisak sto dvadeset a gornji dvesta, da me je uhvatio išijas, i to u desnu nogu… (otima se, ali ga ne ispuštam), što se tiče materijalnog stanja prezadužen sam, a niko ništa ne plaća; noćas me uhvatila gorušica, a i pas mi nije dao oka da sklopim jer je u blizini neka kučka u teranju, pa se uznemirio, prokišnjava mi krov i hoće da mi popišu stvari zbog neplaćenog poreza…

Najzad, on se otme i otrči kao bez glave. Kladim se da skoro neće nikoga pitati kako je.

Čovek se ipak pokatkad zaželi da ga neko pita kako je i da ga to zaista zanima, ali to je u Beogradu danas nemoguće. Još jedino u najzabitijim selima ljude zanima kako su drugi. Susretneš seljaka na putu, nazove ti Boga i zastane, pa pita: Kako si? Kako familija, imaš li đece, jesu li ti živi roditelji, možeš li da živiš od svog posla i kuda si se uputio? I sve ga to zaista zanima!

U Beogradu se godinama susrećemo sa komšijama, a ne znamo ni ko su, niti kako se zovu! Zujimo u liftovima licem u lice, a ne progovaramo ni reči. Na ulici se ne pozdravljamo. U kakvom to svetu živimo?

U moje susedstvo došla je baba iz nekog dalekog sela, da prezimi kod sina, majstora. Kako izađe iz kuće, pozdravlja sve koji naiđu:

— Dobar dan, kako ste?

Svi misle da je luda i zagledaju je sa čuđenjem. A ona je trenutno jedina lepo vaspitana žena u Beogradu. „Šta je ovo, sine, niko ne otpozdravlja?“, pita me i ne može da dođe sebi od čuda.

„Kakav je ovo narod?“ Ne umem da joj odgovorim…

— Zdravo, baba! Kako si?

— A, eto, pomalo…

Mislim da bi svet, kojim smo nezadovoljni, trebalo početi popravljati najpre od tog naizgled tako nevažnog pitanja „Kako si?“, koje je sasvim izgubilo smisao. Počnimo, dakle, da se zaista zanimamo kako su naši bližnji, saslušajmo ih pažljivo i potrudimo se da ih shvatimo. Možda je u tome izlaz.

SOLOMONSKO REŠENJE – „Zašto se kaže?“ – Milan Šipka

ZASTO-SE-KAZE-Milan-Sipka_slika_L_568349Mudro, dovitljivo i pravedno rešenje kakvog problema ili spora označava se obično kao „solomonsko“. Pored solomonsko rešenje, govori se još i solomonska odluka i solomonski sud (ili presuda) i sl. Svi ti izrazi, koji upućuju na mudrost, domišljatost i pravednost, vezani su za ime jevrejskog kralja Solomona (ili Salomona, Salamona, Salamuna – već prema tome kako se gde kod nas izgovara i piše).

Solomon (izvorno Šelomo ili PGlomo), sin kralja Davida i majke Betsabeje, bio je vladar Izraela sredinom desetog stoleća pre naše ere. Iako je po uspešnosti spoljne politike zaostajao za svojim ocem, kraljem Davidom, uspeo je ipak, povoljnim savezima, da održi mir sa susedima tako da se mogao  posvetiti unutrašnjem jačanju jevrejske države. Otvorio je prostore razvoju prosvete i kulture, naročito istočnjačke, izgradio veliku palatu (Solomonov hram) u Jerusalimu, a sam grad opasao neprobojnim odbrambenim zidom. I druge je gradove u zemlji utvrdio i zaštitio od upada neprijatelja. Zbog toga je bio prisiljen da udari teške namete na narod. Osim stanovnika Jerusalima i pripadnika plemena Juda, svi ostali podanici morali su plaćati velike poreze ili odlaziti na kuluk (prinudni rad) na Solomonovim građevinama. To je izazvalo veliko nezadovoljstvo i otpor naroda, pa je posle njegove smrti došlo do raspada jedinstvene jevrejske države.

Uprkos svemu tome kralj Solomon je ostao zapamćen kao uspešan i mudar vladalac. Pripisuju mu se mnoga velika dela, pored ostalih i čuvena Pesma nad pesmama, Propovednik, Izreke, Psalmi i dr.

U samoj Bibliji (u Starom zavetu) govori se o tome kome je Solomon postao mudrac. Kad je, kažu, stupio na presto, on se obratio Svevišnjem – Bogu (koji mu se javio u snu) s molbom da mu podari „pronicljivo srce da može suditi narodu, razlikovati dobro od zla“.

„Bijaše milo Gospodu“ – stoji dalje u Bibliji – „što je Solomon to zamolio. Zato mu Bog reče: „Jer si to tražio, a nisi iskao ni dug život, ni bogatstvo, ni smrt svojih neprijatelja, nego pronicljivost u rasuđivanju pravde, evo ću učiniti po riječima tvojim: dajem ti srce mudro i razumno…“

Tako kralj Solomon bi obdaren božanskom mudrošću, koju je nedugo zatim i pokazao presuđujući u jednom teškom sporu između dve žene koje su mu se obratile. Jedna od njih, piše u Bibliji, tvrdila je sledeće: „Ja i ova žena u istoj kući živimo, i ja sam rodila kraj nje u kući. A trećega dana poslije moga porođaja rodi i ova žena. Bile smo zajedno, i nikoga stranog s nama; samo nas dvije u kući. Jedne noći umrije sin ove žene, jer bijaše legla na njega. I ustade ona usred noći, uze moga sina o boku mojem, dok je tvoja sluškinja spavala, i stavi ga sebi u naručje, a svoga mrtvog sina stavi kraj mene. A kad ujutro ustadoh da podojim svoga sina, gle: on mrtav! I kad sam pažljivije pogledala, razabrah: nije to moj sin koga sam ja rodila!“

Druga žena tvrdila je suprotno – da je živo dete njeno. I tako su se njih dve prepirale pred kraljem dok nije naredio da mu donesu mač i raseku dete napola, kad se već dve majke ne mogu sporazumeti čije je.

„Tada ženu, majku živog dijeteta, zabolje srce za sinom, i povika ona kralju: „Ah, gospodaru! Neka se njoj dade dijete, samo ga nemojte ubijati!“ A ona druga govoraše: „Neka ne bude ni meni ni tebi: rasijecite ga!“

Onda progovori kralj i reče: „Dajte dijete prvoj, nipošto ga ne ubijajte! Ona mu je majka.“

Ovaj prikaz završava se u Bibliji sledećim rečima:„Sav je Izrael čuo presudu koju je izrekao kralj, i poštovali su kralja, jer su vidjeli da je u njemu božanska mudrost u izricanju pravde.“

1kg sol wisdom After_Sir_Peter_Paul_Rubens_Judgement_of_Solomon

Oko Solomonovog imena splele su se kasnije i mnoge druge legende, koje govore o njegovoj moći nad duhovima, dovitljivosti, pravednosti, sveznanju i izuzetnoj mudrosti, zbog čega su ga zvali i Solomon premudri. Njegov lik često je obrađivan u umetnosti – u književnosti i slikarstvu (Peruđino, Rafael, Holbajn, Rubens i dr.). Ipak, njegovo se ime danas najčešće pominje u izrazima solomonsko rešenje, solomonska odluka, solomonski sud, odnosno solomonska presuda.

Quote

„Kralj Lir“ – Viljem Šekspir

Viljem Šekspir – Kralj Lir (download pdf)

Kralj-Lir

 

My Quotes

my quotes

http://anaviivana.wordpress.com/

Image

„Aforizmi i refleksije“ – Dragoslav Slović

Aforizmi

„AFORIZMI I REFLEKSIJE“ – na FACEBOOK stranici

Quote

„Moji biseri“ – Jasmina Puljo

Jasmina Puljo(iz Pogovora)

Ime Jasmine Puljo u kulturnoj javnosti vezano je, prevashodno, uz dva pojma: negovanje plemenite veštine joge i sakupljanje misli velikana duha. U oba ova posla Jamina Puljo ugradila je višedecenijski intelektualni angažman i sav svoj dar, sakupljen u desetak knjiga. Za svoj nesvakidašnji trud nagrađena je pozitivnim odjecima stručne kritike i brojnom čitalačkom publikom.

Literarno ostvarenje Jasmine Puljo pod naslovom „Moji biseri“ (Ja iz dana u dan) predstavlja originalnu književnu tvorevinu i svojevrsnu sintezu svekolikog dosadašnjeg intelektualnog i umetničkog stvaralaštva ovog osobenog autora. U sentencama, jezgrovitim razmišljanjima i promišljanjima najsudbonosnijih etičkih, ličnih i društvenih dilema modernog čoveka, kompoziciono poređanih po danima i mesecima jedne godine, dakle u 365 odlomaka, nastoji da pobudi najplemenitije misli, osećanja i težnje. Zadatak ni malo lak, a izuzetno moralno delikatan i odgovoran. Autor, ovako originalno komponovane knjige, našao je dovoljno snage, iskustva, dara i znanja da pristupi ovom plemenitom zadatku i da ga preda javnosti.

Gradeći svoju novu knjigu na temeljima svih svojih životnih i umetničkih iskustava i saznanja, Jasmina Puljo nastoji da se obrati ličnosti žene nekonvencionalno, bez primesa feminističkih ideja, a krajnje uzdržana od zagovaranja bilo koje pomodne filozofske struje. Njeni temelji su u indijskoj filozofskoj misli, proveravanoj u hiljadugodišnjem ljudskom iskustvu u istinskim biserima poglavito evropske književne i umetničke misli, bez obzira na filozofsku školu.

No osnovna vrednost knjige i njenih poruka nije samo u tome što se temelji na pouzdanim filozofskim postulatima, iznetih u popularnoj književnoj formi, već u autorovom nastojanju da sopstvenim originalnim mislima i idejama podstakne u ženi aktiviranje njenih sopstvenih potencijala, kako intelektualnih tako i emocionalnih, kojima bi se postiglo samoizgrađivanje jake i pozitivne ličnosti.

Jasmina Puljo zato ide sunčanom, optimističnom stranom životne staze, podstrekački izazivajući plemenite težnje, pobuđuje čitaoca na samopreispitivanje i uliva pojedincu veru u sebe i njegove još zapretene spoznaje moći. Drugim rečima, autor želi da budući čitalac stekne takvo samopouzdanje koje će ga učiniti slobodnim i srećnim bićem. Dve su misli vodilje pri tome: naći meru u svemu i ići u korak s vremenom!

Uvereni smo da će plemenita težnja autora ove zanimljive knjige (a zašto ne reći i korisne!) naići na povoljan odjek među čitalačkom publikom i da će pobuditi mnoge duhove na neophodno usavršavanje i oplemenjivanje svoje ličnosti, čime bi se na najlepši način ispunile potajne želje samog autora.

Posebnu draž ovoj knjizi-kalendaru u njenoj likovnoj opremi daju ljupki crteži ženske figure u maštovitim i lepim pozama. Poznati ilustrator Brana Jovanović, svojom sigurnom rukom, gotovo jednim potezom, majstorski je oblikovao svaku stranu knjige. Tako je postignuta potpuna harmonija između misli-ideje i njene poruke čitaocu izražene veoma lepom ilustracijom.

Zoran Jovanović, glavni urednik Muzeja pozorišne umetnosti

—————————————

In memoriam: Jasmina Puljo

Jasmina Puljo je rođena u Skoplju. Najveći deo života provela je u Beogradu.

Popularizacija Hatha yoge i uzorno praktikovanje yoga filozofije u svakodnevici učinile su Jasminu Puljo svojevrsnim prosvetiteljem joge u Srbiji ali i na prostorima bivše Jugoslavije. Njeni učenici danas su učitelji I instruktori novim generacijama jogina. Ostavila je i pisano zaveštanje objavljivanjem vekovnih mudrosti u knjigama: Joga za svakog Joga; Mini joga za svakoga; Mini vežbe – maksi zdravlje; Biseri mudrosti; Joga – harmonija tela i duha; Joga znanja i zdravlja; Moji biseri.

Svi koji smo imali sreću da je poznajemo pamtićemo je po delu, toplini srca i mudrosti.

Svetlost mudrosti koju je upalila nećemo dozvoliti da se ugasi.

Predsednik Yoga Saveza Srbije

dr Predrag Nikić

MOJI BISERI – JA IZ DANA U DAN
na FACEBOOK stranici

002

Quote

„Bre“ – Momo Kapor

MOMO-KAPOR-RETKA-POZIVNICA-ZA-IZLOZBU-SLIKA-U-ZENEVI_slika_O_177889

Bre

Poslednjih desetak dana u Beogradu je boravila moja stara prijateljica, princeza Jelisaveta Karađorđević.

Došla je da poseti grad u kome se rodila. Ljubazno su joj pokazali Beli dvor. Prošetala se perivojima po kojima se igrala dok je bila devojčica. Pomolila se u crkvi za seni svojih predaka.

Na njenom crnom slamnatom šeširu širokog oboda, sve vreme je venulo žuto cveće koje je ubrala na Kosovu polju.

Za razliku od skorojevića obogaćenih preko noći, koji kada se vrate u Beograd iz belog sveta, imaju čitav niz primedbi na sve i svašta, Princeza se zaljubila u ovaj grad. Zavolela je, kaže, ljude, ulice, drvorede, našu hranu i način zivota…

Kada smo se upoznali pre dvanaest godina u Njujorku, otkrio sam joj tajnu, da sam kao dečak ljubio svaku žabu koju bih uhvatio.

– Zašto si ljubio žabe?

– Za svaki slučaj! – kazao sam – Nikada se ne zna kada će se neka žaba pretvoriti u princezu…

U međuvremenu, Princeza je naučila da sasvim pristojno govori srpski i da piše ćirilicom. Kao i sav otmen svet, ona govori odmereno i tiho. Mi, naravno, galamimo i pričamo svi uglas. Zbog toga je Princeza naučila da kaže: „Nemoj da se dereš!“

Sedeli smo na jednom brodu na reci Savi i posmatrali šetače na keju. Sve beogradske devojke izgledale su kao princeze iz nekih začaranih, tajnih novobeogradskih kraljevstava.

Jedanput sam pisao o njima:

„Leti, mi smo, zaista, najlepši narod na svetu! Zimi nas šiju u eleganciji mnoge zemlje i mnogi gradovi, ali kada se najzad svuku vizonske bunde Londona, kada se pod ludim suncem počne da topi rimska šminka, kada se izađe iz kuća i automobila po kojima se raspoznaje ko je ko, kada se poskidaju pariske fantazije od šešira – dolazi naših pet minuta! Na suncu, toj sirotinjskoj majci, dovoljne su samo jedne farmerice i jedna majica, pa da golim telima usijemo dekadentno englesko bledilo, rimsku tradiciju i parisku lepotu punu artificijelnosti… Više nije važno šta ko poseduje – sve što je lepo, leto je izvuklo za kosu na ulicu!“

Kćeri Beograda! Usred krize i neimaštine, one su odevene u čistu fantaziju…

„Nemoj da se dereš!“ rece Princeza.

Ali ja ne vodim otmene, aristokratske rubrike (kakvih kod nas, uostalom i nema) pa zbog toga neću ni opisivati šta je sve Princeza radila po Beogradu i okolini.

Setih se kako sam je davno, jednoga dana u restoranu „DJino“ na Leksington aveniji, učio da kaže – bre. Tada nije znala šta znači ta reč, ukoliko je uopšte reč, a ne rečca!

Pravo je čudo kako čovek u tuđini odjedanput počne da shvata vrednost nekih stvari i reči, na koje kod kuće nije ni obraćao pažnju. Prvi put te davne godine, shvatih koliko je taj troslovni turcizam prisutan u našem svakodnevnom govoru, koliko višeslojan, nabijen svim mogućim značenjima i varijacijama… Čini mi se da ne možemo ni da sastavimo rečenicu, a da se u njoj ne nađe makar  jedno bre, baš kao u Bosanaca, bolan, ili kod Dalmatinaca ono čuveno, nepostojano eeee! – koje ima hiljadu značenja i intonacija.

Rečeno sa divljenjem: On je, bre, ljudina!

Potcenjivački: Ma, idi, bre!

Izazivački: Šta je, bre?

Nežno: Ih, bre!

Sa ljubavlju: Dođi, bre…

Prepotentno: Ti ćeš, bre, da mi kažeš?

Filozofski: More, bre!

Zapanjeno: Otkud sad to, bre?

Zapovednički: „Sviri, bre! – zapovedi Hajduk Stanko Ciganima“.

Epski: „Bre, ne laži crni Arapine!“

„Bre, ćutao sam, bre, vikao sam, bre, pretio – badava, sve zlo, te zlo!“

Kako, uopšte, prevesti to malo, a tako značajno bre, na bilo koji svetski jezik?

A, u njemu ima inata, ima prkosa, nežnosti i ležernosti, ima nečeg bundžijskog i obesnog, mangupskog i kabadahijskog… Ono služi da se izrazi odobravanje i divljenje, istovremeno, neodobravanje i žaljenje, služi za čudjenje, za poziv i opomenu, za iznenađenje, za podsticanje, hrabarenje, sokolenje i za preklinjanje.

U tom malom bre smo mi, sa svim manama i vrlinama – čini se, ono je naša suština… I da se nekim čudom izgubimo u svetu, izrasli bismo sigurno, ponovo, iz ta tri slova!

A, onda je došlo vreme da se princeza Jelisaveta vrati u beli svet.

Kazao sam joj da je lepša nego ikada i to stvarno nije bio prazan kompliment.

– Nemoj da se dereš! – rekla je odlazeći niz Makedonsku.

– Ajde, bre! – rekao sam, ali me nije čula.

Quote

NOVINARSKA PATKA – „Zašto se kaže“ – Milan Šipka

Postoje tri objašnjenja kako je nastao izraz novinarska patka. Po jednom, najmanje verovatnom, taj izraz potiče od skraćenice NT, kojom su, navodno, u redakcijama listova obeležavali sumnjive i neproverene tekstove dospele s raznih strana. To bi kao trebalo da znači latinski „non testatur“ („nije provereno“, ili nešto slično). Pošto se latinska skraćenica NT čita „en-te“, a tako upravo u nemačkom jeziku glasi naziv za patku (Ente), svaka neproverena vest nazvana je „patkom“. Po toj pretpostavci, dakle, moglo bi se zaključiti da nam je novinarska patka dolepršala iz nemačkog jezika. Možda je ona kao izraz i došla iz toga jezika, ili preko toga jezika, ali su putevi njenog nastanka ipak mnogo duži i zamršeniji. U knjizi Iz života reči Edvard Vartanj raspreda ovu priču.

ZASTO-SE-KAZE-Milan-Sipka_slika_L_568349Želeći da se naruga lakovernoj čitalačkoj publici, poznati belgijski humorista Kornelisen lansirao je vest o proždrljivim patkama. Javio je kako je neki narednik kupio dvadeset pataka i naredio da se jedna od njih odmah zakolje i sva (s kostima i perjem) isecka na sitne komadiće kako bi njome nahranio ostale patke. Posle nekoliko minuta to je učinio i s drugom, pa s trećom, četvrtom… i tako redom do devetnaeste. Na taj način je dvadeseta patka proždrla devetnaest svojih drugarica. Tu besmislenu vest o proždrljivosti pataka preneli su i drugi listovi, pa se posle o tome danima pričalo. Autor je, naravno, nakon izvesnog vremena otkrio tajnu svog „naučnog eksperimenta“ i time se narugao lakovernim čitaocima i „žutoj štampi“. Slučaj je potom zaboravljen, ali se od tada, kako misli Vartanj, svaka lažna vest u novinama naziva novinarskom patkom.

Zanimljivo je da je mnogo godina kasnije jedan američki list objavio istu vest. Rezultat je opet bio isti: laž o proždrljivim patkama primljena je sa velikim zanimanjem.

Nema razloga da sumnjamo u ovu Vartanjevu verziju, da smatramo kako je njegova priča o naredniku i patkama izmišljena, tj. da je i ona sama „novinarska patka“. Ipak treba reći da je patka u značenju: „lažna vest“, „izmišljotina“, postojala mnogo pre pomenutog napisa belgijskog novinara.

U jednom etimološkom rečniku francuskog jezika stoji da je reč canard (čita se: канâр) u značenju: „patka“ izvedena od glagola caner (канê), što znači: „gakati“, „kvakati“. Značenje „lažna vest“ zabeleženo je već 1750; ono dolazi od izraza vendre des canards à moitié (doslovno: „prodavati patke napola“), koji je zabeležen u XVI stoleću, a odatle pak donner des canards à quelqu’un („izneveriti čija očekivanja) – od kraja XVII do sredine XIX stoleća.

Dictionaire universel de la langue française beleži 1834. godine reč canard („patka“) sa značenjem: „lažna vest“, a 1842. Akademijin rečnik dodaje značenje: „letak“ („feuille volante“) i „loše novine“.

U nemačkom jeziku Ente („patka“) s posebnim značenjem: „novinarska laž“ sreće se od 1850. po uzoru na francusko canard. No još u XVI stoleću postojao je izraz blaue Enten (doslovno: „plave patke“) u značenju: „laži“. Taj se izraz razvio iz priče o nekakvim izmišljenim plavim patkama, koje je, navodno, neko video pa je o tome naokolo lagao.

Svi ovi podaci pokazuju da izraz novinarska patka ima dugu i zanimljivu istoriju: od francuske reči canard („patka“), kojom Francuzi i danas označavaju lažnu vest ili izmišljotinu, preko nemačkog Ente, i još ranijeg blaue Ente, u istom značenju, do ustaljivanja toga izraza u našem jeziku, proteklo je više vekova. Po tome bi se moglo reći da su laži i izmišljotine večne i da se svugde u svetu prenose na isti način.

Kojim je putem izraz novinarska patka stigao u našu novinarsku terminologiju – direktno iz francuskog jezika, ili preko nemačkog – nije toliko važno, bar ne za ovu priliku. Važno je da znamo šta on znači i da pomoću njega možemo razlučiti laži i podmetanja od istinske, ozbiljne novinske informacije.

MEDVEĐA USLUGA – „Zašto se kaže?“ – Milan Šipka

Kad neko u najboljoj nameri, svojom uslugom nanese nekome štetu, a ponekad i veliko zlo, kaže se obično da mu je učinio – medveđu uslugu. Medveđa usluga je, dakle, nevešta, nespretna, trapava usluga; ona, uprkos dobrim namerama, ne donosi ništa dobro.

Zašto se takva usluga vezuje baš za medveda, a ne za neku drugu zver? Odgovor na to pitanje može se lako nazreti. Medved je krupan, nezgrapan i trapav stvor i od njega se može svašta očekivati, pa i nespretna usluga. Ima, međutim, na svetu još nezgrapnih, trapavih i nespretnih životinja, čak i trapavijih od medveda, kao što je na primer, slon, a ipak se ne kaže slonovska usluga i sl. Govori se samo, kad je neko grub, kad nema smisla za fine stvari, pa ruši sve oko sebe, da se ponaša kao slon u staklarskoj radnji. Slon, dakle, i pored svoje nezgrapnosti, nema veze s nespretnom uslugom. Takva se usluga vezuje za medveda. Razlog može biti i to što ovaj truntavi stanovnik naših šuma slovi kao priglupa dobričina, mada u stvarnosti nije baš tako. No, bilo kako bilo, kada se spoje njegova dobrota i glupost, na jednoj, i trapavost na drugoj strani, ispadne – medveđa usluga.

ZASTO-SE-KAZE-Milan-Sipka_slika_L_568349

Priča o medveđoj usluzi postoji, verovatno od davnina, jer je ta zver bila poznata našim precima, starim Slovenima. Ali prvi je tu priču zabeležio i u svojim basnama u stihove pretočio glasoviti ruski basnopisac Ivan Andrejevič Krilov (1768-1844). Među njegovim delima ima jedna basna pod naslovom Pustinjak i medved. Napisana je 1808. godine, a kasnije je prevedena na naš jezik. U toj se basni govori o jednom čoveku koji je živeo sam, bez igde ikoga – „daleko od grada, u šipražju gustom“, kako piše u jednom našem prevodu (Gustava Krkleca i Dobriše Cesarića). Nije mu bilo lako, jer „život je težak, kad u kraju pustom i samoći gluhoj nigdje nemaš nikog.“

Jednoga dana usamljeni čovek sretne medveda i sprijatelji se sa njim. Živeli su oni tako zajedno, družili se i postali nerazdvojni: „Pustinjak je s Medom, Medo s Pustinjakom, na koraku svakom.“ Prolazilo je vreme, došlo i žarko leto, nastale velike vrućine, te Pustinjak, umoran od duga hoda, poželi da se malo odmori u hladu.

„Legni malo, brate, ja ću pazit na te“ – reče mu Medved i Pustinjak se pruži u hladovini i čvrsto zaspa. Ali, ne lezi vraže! Jedna dosadna muha poče obletati oko njegove glave i remeti mu san. Medo nikako nije mogao da je otera šapom: sad sleti na nos, sad na obraz, sad opet na čelo. Njega to razljuti, pa uzme jedan veliki kamen i, upravo kada je dosadna zunzara pala na Pustinjakovo čelo, svom snagom udari po njoj. Tako, u želji da odbrani prijatelja, da mu pomogne, ubije i njega i muhu.

Kako svaka basna ima svoju pouku (ono „što je pisac hteo da kaže“), tako je ima i ova Krilovljeva. Izrazio ju je sam pisac sledećim stihovima:

„Usluge su mile, pa makar bile male,

Al’ vrijednost njinu ne zna cijenit svako.

No ništa nema gore od uslužne budale,

I biti drug budali – to zbilja nije lako.“

Iz Krilovljeve basne izraz medveđa usluga prenesen je u običan govor pa se danas često upotrebljava i u našem jeziku. Sad znamo i šta taj izraz znači i kako je nastao. Ali, trebalo bi dobro zapamtiti i Krilovljevu pouku („naravoučenije“) i kloniti se prijatelja što nam prave usluge od kojih možemo imati samo štete, makar i sa zadrškom. A ponekad i sami tražimo takve usluge: u osnovnoj i srednjoj školi, recimo, zahtevamo od drugova da nam šapću kad odgovaramo matematiku, ili istoriju, biologiju i sl., da bismo tako prevarili profesore i dobili prolaznu ocenu. A posle, na studijama, i u životu, kad više šaptanja nema, kad moramo da se snalazimo i sami rešavamo životne probleme, ispadne da od te drugarske pomoći imamo samo štetu, da to, zapravo, i nije bila pomoć, nego obična – medveđa usluga.

Quote

ERNEST MILER HEMINGVEJ – „Riznica misli“ – (priredila Milena Mitrović)

„Ako ljudi ispolje suviše hrabrosti na ovom svetu, društvo ih mora gušiti da bi ih slomilo – i tako ih, naravno, ubija. Društvo slama svakoga, ali posle toga mnogi postaju jaki baš na onim slomljenim mestima. A one koje ne može da slomi, njih ubija. Društvo podjednako ubija i dobre, i plemenite, i hrabre. Ako ne spadate… među njih, možete biti sigurni da će i vas ubiti, samo bez neke naročite žurbe.“

* * *Ernest Hemingvej

„Ako me ne voliš nije važno, ja ionako umem da volim za dvoje.“

* * *

„Celi sam život gledao na reči kao da ih vidim prvi put.“

* * *

„Čovek može biti uništen, ali ne i pobeđen.“

* * *

„Čoveku treba otprilike dve godine da nauči da govori i otprilike pedeset godina da nauči da ćuti.“

* * *

„Idealist je čovek koji zna da ruža lepše miriše od šargarepe, pa po tome zaključuje da će i čorba od ruža biti ukusnija nego od šargarepe.“

* * *

„Ima ljudi koji čuju eho, pa pomisle da su sami proizveli originalni zvuk.“

* * *

„Ima ljudi koji govore, govore, govore i govore – sve dok najzad ne uspeju nešto da kažu.“

* * *

„Ja ne prikazujem svet kako ga vidim, već kako ga mislim.“

* * *

„Kad se ljudi slažu sa mnom uvek imam osećaj da sam negde pogrešio.“

* * *

„Mladost imamo da bismo činili gluposti, a starost da bismo za tim glupostima žalili.“

* * *

„Moramo se navići da na najvažnijim raskrsnicama ne nalazimo uvek znakove.“

* * *

„Možeš uvek pisati, ako te ljudi ostave nasamo i ne smetaju ti. Ali najbolje se ipak piše kad si zaljubljen.“

* * *

„Nikom ne pokazuj koliko si se mučio da naučiš da pišeš. Neka misle da si se takav rodio.“

* * *

„Ne razmišljaj o onom čega nemaš. Razmišljaj što možeš učiniti s onim što imaš.“

* * *

„Novinari su kao šakali. Nijedan šakal ne jede travu otkako je naučio da se hrani mesom bez obzira na to ko je za njega ubio.“

* * *

„Oklevanje se povećava srazmerno broju godina.“

* * *

„O moralu znam samo toliko da je moralno ono posle čega se dobro osećate, a nemoralno ono posle čega se osećate loše.“

* * *

„Ružne žene ostare pre nego lepe – one prelaze iz senke u tamu.“

* * *

„Sve dobre knjige imaju jednu stvar zajedničku – istinitije su nego što bi to bilo da se stvarno dogode.“

* * *

„Sve pogrešne stvari krenule su iz bezazlenosti.“

* * *

„Što su pisci bolji, to manje govore o onome što su napisali.“

* * *

„Rat je uvek zločin ma koliko bio neophodan ili pravedan.“

* * *

„Uradi trezan ono što si rekao da ćeš uraditi pijan. To će te naučiti da držiš usta zatvorena.“

* * *

„Za mnoge muškarce je rat najveći trenutak njihovog života. On zamenjuje njihovu kreativnost.“

* * *

„Zašto smo rođeni ako ne da pomognemo jedni drugima? A slušati i ništa ne reći, to je jadna pomoć.“

* * *

„Život svih ljudi završava na isti način. Samo detalji kako je čovek živeo i umro razlikuju jednog čoveka od drugog.“

Quote

Prethodno Stariji unosi

Enter your email address to follow this blog and receive notifications of new posts by email.

Pridružite se 76 drugih pratioca

Autor

about.me/ivana.anavi

about.me/ivana.anavi

Follow moje knjige on WordPress.com

Follow me on facebook

%d bloggers like this: