HILOZOIZAM „Istorija grčke filozofije“ (Predsokratovci) – Lućano De Krešenco

istorija grčke filozofije

HILOZOIZAM – verovanje da su sve stvari na svetu oduhovljene

Hilozoizam (gr. materija, život) fil. pravac koji smatra da je sva materija živa i da ima duševne osobine, shvatanje „da materija nikada ne može postojati niti biti delatna bez duha kao ni duh bez materije“ (Gete), i da „svaki atom poseduje izvesnu inherentnu količinu snage i da je, u tom smislu, oduhovljen“ (Hegel).

* Pepino Ruso (1921-1975 iz Napulja)

– Dakle, don Pepi, rekoste, po Vama sve lutke imaju dušu.

– Vi mnogo žurite, dragi profesore, stvari ne stoje tako. Nije to da igračke čim izađu iz fabrike odmah imaju dušu. Ne, u tom momentu one su samo obični predmeti bez ikakve individualnosti. Ali kad dete počinje da ih voli, onda se delovi duše onoga ko voli uvlače u plastiku i transformišu je u živu materiju. Onda ih više nije moguće odbaciti iako su se u međuvremenu polomile ili ulubile. I eto, zato ih svuda sakupljam da bi nastavile da žive na drveću, u cveću, po suncu i kiši.

– Tako je s lutkama, a verujem da je isto tako i s ostalim predmetima.

– Logično. Važno je shvatiti šta znači „život“, a šta „smrt“. Postavio bih Vam jedno vrlo lično pitanje: da li ste ikada prisustvovali smrti nekoga ko Vam je bio mnogo drag? – don Pepino sačeka moj odgovor za trenutak, pa primaknu stolicu i nastavi tihim glasom. „Meni se to desilo sa mojim ocem. Uvek sam mislio da ću tog dana umreti od bola. Ali, nećete mi verovati: kada se to zaista desilo, nisam ništa osetio, nije mi čak ni suza potekla. Stajao sam tamo ukočen kao panj, bez reči i, u međuvremenu tražio u sebi objašnjenje. Govorio sam u sebi: ne plačem jer sam zbunjen, ne plačem jer ne uspevam da mislim. Ne, objašnjenje za moje ponašanje bilo je mnogo jednostavnije: odbacivao sam pomisao na smrt. Ona pojava tamo, koja je ležala na odru, bila je samo stvar bez duše koja nije imala nikakve veze s mojim ocem.“

Tu prekide, ustade iznenada, pohita iz sobe, ubrzo se opet pojavi sa nekim predmetima u rukama. Držao je naočare, železničarski sat sa napuklim staklom, notes, lulu, mermerni pritiskivač za papir u obliku lava.

„Dan docnije, kad sam ušao u njegovu sobu da potražim dokumenta, ugledao sam nekoliko predmeta koje nazivamo lične stvari. Osmotrio sam ih s velikim uznemirenjem i zaplakao sam! Eto gde se sakrio moj otac: u škotskom pokrivaču, naliv-peru sa zlatnim poklopcem, u kožnoj fotelji sa iskrzanim naslonom za ruke, u mnogim stvarima s kojima je delio svoju svakodnevicu.“

Quote

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Enter your email address to follow this blog and receive notifications of new posts by email.

Pridružite se 76 drugih pratioca

Autor

about.me/ivana.anavi

about.me/ivana.anavi

Follow moje knjige on WordPress.com

Follow me on facebook

%d bloggers like this: