„Duhovni razgovori“ – Vladeta Jerotić

„Evo jednog od prvih mojih pitanja koja se, najpre, odnose na ljudsku prirodu. Savremena tzv. dubinska psihologija, naročito u drugoj polovini ovoga veka, smatra da je stigla do značajnih otkrića o tzv. ljudskoj prirodi. Kada je umerena i kada je prema religiozno-filosofskim pitanjima o ljudskoj prirodi, više ili manje neutralna, filosofskim jezikom rekli bismo, agnostički, ova dubinska psihologija izbegava da spomene korene čoveka, bilo da se oni mogu ili bi trebalo da shvate materijalistički, u smislu darvinističkog ili neodarvinističkog evolucionizma, ili pak spiritualistički, u smislu biblijskog kazivanja o postanku čoveka „prema slici i prilici Božijoj“.“

„Ljudi su kao neki majdan, a u majdane se obično mora duboko roniti da bi se našlo ono što je u njima najdragocenije. Takav je sastav ove vasione: ukoliko je jedna stvar dragocenija, utoliko je skrivenija.“

„Naša priroda je konzervativna, naša vera je napredna. Priroda teži da nas zadrži pri našim starim navikama, vera nam ne dozvoljava ni časa da budemo zadovoljni samim sobom i da stojimo. Vera traži od nas neprekidno obnovljeno srce i preporođenu dušu; ona svakom od nas postavlja svako veče pitanje: Jesi li danas postao bolji i savršeniji nego što si juče bio? Priroda je naša kao jedan grub, neuglačan kamen, iz koga umetnik izrađuje najdivnije oblike. Vera je neumorna u glačanju naše prirode.“

„Saznavati i osećati svoje ništavilo mnogo je manje ništavilo od oholosti. Jer oholost je ne samo neznanje nego i glupost. Oholost je mati svih gluposti i svih zala ljudskih. Poznati sebe znači uvideti svoju nemoć i svoje ništavilo; potom doći do skrušenosti srca, i najzad zavapiti Bogu za milost i pomoć. Dokle god čovek ne zadobije smirenje, ne zadobija nagradu za svoja dela. Nagrada se daje ne za dela, nego za smirenje.“

„Blago čoveku koji sa strpljenjem i nadom podnosi sva stradanja u životu. Svojstvo je razumna čoveka da uzroke svome stradanju uvek traži prvo u sebi samom, a svojstvo je nerazumnog da uvek i vazda podiže žalbu na druge.“

* * *

„Čovek mrzi onoga protiv koga greši. Prvo ga se boji, a onda mrzi.

Kad čovek učini greh prema prijatelju svome, najpre ga obuzima strah, koji se ubrzo pretvara u mržnju. A mržnja sasvim zaslepljuje.

Čovek mrzi onoga ko zna njegov greh. Prvo ga se boji, pa onda mrzi.“

* * *

„Razočarenje u sebe, to je šibanje sebe. Dokle ćete šibati druge, i pretvarati se da vas boli? Dokle ćete zatiskivati uši da ne čujete one koji drugom stranom ulice idu, uporedo sa vama, i objavljuju razočarenje u vas? Oslušnite, koliko glasova govori o razočarenju u vas?“

* * *

„Mi navlačimo zlo na sebe zlom u sebi. To je tako pouzdano kao što jedan magnet privlači drugi.

Mi bismo se užasnuli, kad bismo umeli da shvatimo i izračunamo koliko zla mi nanosimo ljudima zlim pomislima i zlim željama. Da, koliko zla svima živim bićima i koliko povreda vasioni! A obradovali bismo se, kad bismo umeli shvatiti i izračunati, koliko dobra mi činimo ljudima i svima živim bićima svojim blagim pomislima i plemenitim  željama. Radost naša pak bila bi savršena, kada bismo mogli shvatiti i izračunati, koliko tek dobra mi činimo svima i svakome u ovoj vasioni molitvom za sve i za svakoga.

Od zlih misli pa do zlih reči i zlih dela nije dalje nego od semena do korena biljke. Znači, tu i nema nikakva rastojanja, nego sve stoji jedno s drugim u organskoj vezi.“

* * *

„Moral dužnosti jeste moral sluge i roba. Moral ljubavi jeste moral čoveka. Reč dužnost uvreda je ljubavi. Ljubav nije dužna ništa, nudi sve. Neznanje dužnosti jedino je neznanje ljubavi. Ljubav je jedina reč pre greha, dužnost je jedina reč posle greha. Ljubav daruje, dužnost zadužuje.“

* * *

„Blago tebi ako ti um u srcu počiva!“

* * *

„Oni koji žive pod jednim krovom s nama i koji su toliko užurbani oko naše telesne nege i  ugodnosti, često su najljući neprijatelji našeg spasenja.“

* * *

„Nije li samo društvo svojim jednostranim sistemom obrazovanja odgovorno za izgrađivanje ljudi koji postaju vešti ekonomisti, pravnici, lekari, političari, ali bez čvrstine karaktera i moralne pouzdanosti u međuljudskim odnosima.“

* * *

„Ko zna da li se može nazvati obrazovanom jedna varoška dama pre nego jedna stidljiva čobanica u planini! Tu se nikad neće doći do saglasnosti, dok god se ne vratimo na narodni pojam obrazovanosti, i ne kažemo: obrazovan je onaj ko ima obraza. A ko nema obraza, nije obrazovan, pa ma gde živeo, ma kakav položaj zauzimao i ma koliku gomilu znanja u glavi nosio.“

* * *

„Ko nema strpljenja sa nama kada grešimo, ne voli nas. Ne voli nas ni onaj ko nam ne oprašta ni kada se kajemo za grehe. A najmanje nas voli onaj koji se ne raduje našoj popravci.“

* * *

O kad bi mogao videti unutrašnju krasotu stvari!

O kad bi mogao videti unutrašnju svetlost stvari – okean svetlosti, u kome su potopljene sve stvari!

Mrtvi i živi se podjednako kupaju u tom okeanu i razlike među njima nema. Trava što danas cveta kao i ona što je juče uvela podjednako su lepe i mirisne u toj svetlosti

O kad bi samo mogao videti to! Zaista, suze bi ti zamenile sve reči, a ljubav Božanska sve ostalo.