„Pesme“ – Vladislav Petković Dis

TREĆA PESMA

Vladislav Petkovic Dis - PESME

Nema više dana, ni noći, ni stvari,

Gde ne vidim tebe, tvoj usamljen lik

I pogled što mirno ni za čim ne mari.

 

Svako jutro, veče, tišina i krik

Donese mi tajnu koju nosiš sama;

I dok nebo, zemlja, sam tičiji klik

 

Pričaju o nadi što ti krije tama,

Javljaju se misli, gde si uvek ti;

Misli, i još borba s nebom i željama.

 

Otići će borba. I doći će sni

I ljubav i radost pod tvoja okrilja,

Moj zavičaj nege, gde mi odmor spi.

 

Još nam duše mogu da drhte od milja,

Lepote, što pruža daljina i san;

Da se zaboravi i život bez cilja,

 

I kuća pod nebom – ovaj stari stan,

I bol koji živi, nemo sreću skriva,

Kao suton sunce, kao zvezdu dan.

 

Još nemamo snage da se lepo sniva,

Pokreta za šapat i poljupca glas,

I strasti, u kojoj zagrljaj počiva.

 

Još nam srca kriju izmirenje, spas

I ljubav što prašta i jade odnosi

Ko proleće zimu, kao mir talas.

 

I dok ruke srećne stanuju u kosi,

I dok glava sanja uz lice i grud,

Mi nećemo čuti vetar što sve nosi.

 

Tako ćemo proći ovaj život hud.

I pogledom katkad, kao cvet u rosi,

Gledaćemo suton što osvaja svud.

 * * *

NIRVANAVladislav Petkovic Dis

Noćas su me pohodili mrtvi,

Nova groblja i vekovi stari;

Prilazili k meni kao žrtvi,

Kao boji prolaznosti stvari.

 

Noćas su me pohodila mora,

Sva usahla, bez vala i pene,

Mrtav vetar duvao je s gora,

Trudio se svemir da pokrene.

 

Noćas me je pohodila sreća

Mrtvih duša,  i san mrtve ruže,

Noćas bila sva mrtva proleća;

I mirisi mrtvi svuda kruže.

 

Noćas ljubav dolazila k meni,

Mrtva ljubav iz sviju vremena,

Zaljubljeni, smrću zagrljeni,

Pod poljupcem mrtvih uspomena

 

I sve što je postojalo ikad,

Svoju senku sve što imađaše,

Sve što više javiti se nikad,

Nikad neće – k meni dođaše

 

Tu su bili umrli oblaci,

Mrtvo vreme s istorijom dana,

Tu su bili poginuli zraci:

Svu selenu pritisne nirvana.

 

I nirvana imala je tada

Pogled koji nema ljudsko oko:

Bez oblaka, bez sreće, bez jada,

Pogled mrtav i prazan duboko.

 

I taj pogled, ko kam da je neki.

Padao je na mene i snove,

Na budućnost, na prostor daleki.

Na ideje, i sve misli nove.

 

Noćas su me pohodili mrtvi,

Nova groblja i vekovi stari;

Prilazili k meni kao žrtvi,

Kao boji prolaznosti stvari.

Quote

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Enter your email address to follow this blog and receive notifications of new posts by email.

Pridružite se 76 drugih pratioca

Autor

about.me/ivana.anavi

about.me/ivana.anavi

Follow moje knjige on WordPress.com

Follow me on facebook

%d bloggers like this: