„Sve lepote sveta“ (Všecky krásy světa) – Jaroslav Seifert

Starometski satStaromestsky  orloj

U životu doživljavamo jedno razočarenje za drugim. Ako to sami pred sobom negiramo i o tome ne pričamo pred drugim ljudima, u tom slučaju, to se naziva životni optimizam. On obično počinje još u detinjstvu, i nastavlja se sve do kraja života.

Jedno takvo razočarenje – a u to doba je takav gubitak iluzije poprilično bolan – doživeo sam još kao mali dečačić. Ne sećam se više kojom mi se to prilikom pružila prilika da sa ocem razgledam Starometsku većnicu, i tom su nas prilikom odveli i u toranj, u kome se nalazi sat. Pan Hajnc, čuveni časovničar, sa Starometskog trga, koji je sat održavao i negovao, objašnjavao nam je tom prilikom mehanizam ove starinske skalamerije. Zodijački znaci me tada još nisu previše interesovali, ali sam na svoje tužno iznenađenje iz neposredne blizine spoznao da su apostoli, kojima sam se uvek odozdo, sa trga, bezgranično i pobožno divio, i koje sam još malo pa po smatrao da su poluživi, u samoj stvari samo poprsja pričvršćena za drveni točak. A on se lagano okreće. Isus Hrist ne korača od jednog prozorčeta do drugog i zato postoji samo napola. Jovan, miljenik Gospodnji, takođe je bio bez nogu, a i sveti Petar sa srebrnim ključevima bio je, kao i svi ostali, samo žalosno i jadno poprsje.

Bilo je to razočarenje, koje me je bolno potreslo. Gotovo je bilo sa iluzijama, nikada više nisam bio u stanju da posmatram povorku u prozorčićima nad satom sa pređašnjim žarom.

I pored svega toga, međutim, moram da priznam da i dan danas zastajem ispred Staromeštanskog tornja i, ako mi nedostaje samo malo vremena, razgledam, u međuvremenu, po izlozima predmete koji me uopšte ne interesuju, samo da bih dočekao onaj trenutak, kada će početi da se odvija skromna radnja iznad brojčanika sata, kada će bogataš početi da zvecka svojim dukatima, smrt da klima glavom i zvoni, da bi na kraju zakukurikao petao.

Prirodno je da tamo nisam sam. Obično tamo pored mene stoji gomila stranaca i posetilaca Praga. Stranaca tamo obično biva jako mnogo. Tu su, ovoga puta Nemci, kojih je najviše, tu su i Francuzi, a tu je i nekoliko Amerikanaca sa zastavicom u rupici na reveru. Amerikanci su mi izgledali nekako najupadljiviji. Možda je upravo ova grupica nedavno bila u Hjustonu i prisustvovala lansiranju rakete na Mesec. Možda su to gledali bez previše uzbuđenja, sa mirnom radoznalošću, kao da se sve što se dešava razume samo po sebi. I sada su ovde živahno i gotovo uzbuđeno jedan drugome obraćali pažnju na pokrete figura i uzrujano posmatrali mehaničku povorku koja se svakog sata ponavljala u modrim prozorčićima sahat-kule.

Ali, ah, verovatno nisu ni slutili da apostoli nemaju noge!

I zar se onda neko može usuditi da kaže da se u Pragu i dan-danas ne dešavaju srednjovekovne čarolije koje su ispunjene beskrajnim tajnama i koje su uza sve to jedinstveno lepe…

Sve lepote sveta - Jaroslav Sajfert

Quote

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Enter your email address to follow this blog and receive notifications of new posts by email.

Pridružite se 76 drugih pratioca

Autor

about.me/ivana.anavi

about.me/ivana.anavi

Follow moje knjige on WordPress.com

Follow me on facebook

%d bloggers like this: