„Novi Jerusalim“ – Borislav Pekić

Megalos Mastoras i njegovo delo (1347)

Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči. Oni su kao zvezde čije rađanje vidimo milionima godina pošto su zgasle ali ga nikad ne čujemo. Smrt starog sunca izgleda kao rađanje novog; umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog.

Oni su bića Vatre. Vatra je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.

* * *

Novi Jerusalim - Borislav Pekić

Kad se majstor u ergastirion povlačio, nije se smeo uznemiravati zemaljskim događajima. Ni da ko u kući mre. Jer, i smrt je zemaljski događaj. Ona i više od ostalih. Sve, osim nje, ne mora se dogoditi. Smrt je uvek za očekivanje. Jedino je umetnost tog jednačenja u nevažnosti pošteđena.

* * *

– Pitaću vas nešto, majstore, s nadom u iskren odgovor.
– Ako ga znadnem, i vi ćete ga dobiti.
– Jesu li svi umetnici ovakve hulje?
– Ne, gospodine. Samo vrlo veliki.

* * *

– Ne mogu vas, vidim, ubediti da je delo koje nije završeno manje gotovo od dela koje nije ni započeto, ali vi niste umetnik, i od vas ne mogu očekivati da tako nešto razumete.

* * *

Oko čega će se taj fantasmenos, kad umirao bude, svađati sa svojim Tvorcem? Verovatno će mu prebacivati da je bio aljkav i svet napravio od rđave građe, naročito njegovu floru, građe koja smeta stolicama da izlaze iz panjeva bez posredstva velikih talenata!

* * *

Na čemu je, osim umetničkom uobraženju, sigurnost zasnivao, niko u radionici nije znao, ali su svi bili spremni da mu veruju, moleći boga da to što radi, to svoje remek–delo, nikad ne završi. Sve, na žalost, kraj ima, i Kir Angelos je bio tamo gde svaki umetnik žudi da bude, mrzeći čas u kome će do njega neizbežno doći.
Bio je na kraju.

* * *

Hoće li se umreti u postelji napravljenoj Kir-Angelosovom miropomazanom rukom ili na hasuri, ispletenoj neveštom seljačkom, postalo je savršeno svejedno otkako se nije sahranjivalo po izdvojenim grobovima nego polivalo krečom i bacalo u zajedničke jame. Postalo je svejedno kako se umire, jer se umiralo uvek na isti način, i opet postalo važno jedino kako se do toga časa živi.

* * *

Između vatre i kuge, limosa, po narodski panukle, postojala je apokaliptična krvna veza, čiji su koreni u Jovanovom Otkrovenju. U porodici ljudskih napasti, Rat je donosio Vatru, koja je svet bacala u haos. Iz njega se rađala Glad, pa Kuga. Najzad je dolazila Smrt da ih ujedini. Ali, kao i u svakoj porodici, i ovde u dejstvu behu neobjašnjive protivnosti koje zajednička krv nije mirila. Iako im je cilj isti, a razlika jedino u tome što Kuga napada ljude, a Vatra i ljude i mrtve stvari, mrzeli su se među sobom. Od te omraze čovek nije smeo mnogo očekivati, ali je to bilo sve što se, pored nade u boga, moglo preduzeti.

* * *

Stajao je neodlučno. Bog se nije javljao. Bio je ostavljen sebi. Dve godine je na delo utrošio. Ponoviti ga više neće. Ne može i da hoće. Takve se stvari rade jednom u životu. A malo ih je kojima je i to dano. Koliko je velikih umetnika koji najboljim delom nikad nisu blagosloveni?

* * *

I on i bog imali su nekoliko trenutaka za predomišljanje. Bog hoće li mu pomoći, on na šta še se odlučiti. Ovo je njegovo jedino veliko delo. I poslednje. Jer, svako je veliko delo poslednje. Inače veliko nije.

* * *

Za pravljenje čoveka, uostalom, nije nužan nikakav naročiti dar. Time se bave svi, ne mareći mnogo kakav će im
proizvod biti. Razbojnik i car, mudrac i luda, rađaju se bez mogućnosti da dar tvoraca na delo utiče. Nije to nikakva umetnost! Pogotovu velika!

* * *

– Svemu dođe kraj, majstore – reče stranac.

* * *

– Strašno je kad kraja nema. Kad se bavite poslom čija priroda ne poznaje kraj. Kad uvek radite samo jednu stvar, i ona nikad nije gotova, nego joj se stalno morate vraćati da je dovršavate, znajući da je nikad dovršiti nećete.
– Ima li takvog posla? – Život je takav.
– I on ima kraj, gospodine.
– Ima li ga?
– Za ljude ima.
Gost se osmehnu: – Treba najpre biti čovek…

* * *

– Ni majstor Nikodemus nije završio Majku božju. Na žalost, za razliku od vas, kugu je dobio.
– I ikona je ostala nedovršena?
– O, nije. U tome i jeste stvar. Bio je u agoniji, buncao je, jedva, prstima micao, ali je sve do poslednjeg trenutka slikao. Na kraju nije imao boje. Niko u kuću nije smeo da uđe, niko nije hteo da mu ih priprema.
– Pa kako je sliku završio?
– Znojem, krvlju, gnojem.
Svojim znojem, svojom krvlju, svojim gnojem. Kir Angelos se oseti doraslim trenutku. Stranac mu je, i ne znajući, pomogao da se odluči.

* * *

Čovek se može svega odreći, čovek da ostane. Umetnik ne može. Bez tog dela on nije ništa.

* * *

Nikakav bol tela, od koga je već i vrištao, nije mogao biti jači od nemuštog bola saznanja da nije uspeo.

* * *

Čovek koji je želeo smrt (1793)

„This is all one, to be a witch
as to be counted one!“
„Svejedno je veštica biti,
Ili se za takvu računati!“
(Rowley: „Edmontonska veštica“, 1621)

Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi. Ako tim tragom pođemo, nećemo o njima istinu saznati. Njihove stope tu su ali se ne vide. Osećaju se u tuđim tragovima, naziru u tuđim smerovima, otkrivaju u tuđim stopama.
Oni su bića Zemlje. Zemlja je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.

* * *

No, ako pisac, ne želeći da imenuje veru kojoj pripada, suvernike zove „braćom“, a istovremeno ispoveda naročitu dogmatiku, preporučuje naročitu konfesijsku praksu, ova će nam naročitost ukazati na ime koje nedostaje.

* * *

Pa ipak, kad se Master Blacksmith ispriča, i kaže koliko je hteo ili smeo, odolećemo iskušenju da objavimo dokle smo, uhodeći ga, mi došli. Nećemo odati njegovo ime. Sadržaj priče upućuje nas na izvesna ezoterična znanja, pa ćemo se, jer glupi a ni naročito hrabri nismo, držati pravila što za adepte i praktikante magije važe.

Prvo se odnosi na imenovanje stvari. Osim u iznimnim slučajevima, i uvek s neizvesnim posledicama, svoje ime nikome se ne daje, niti od koga njegovo zahteva. Uzevši pseudonim, tom se zakonu i Blacksmith povinovao. Ničije ime nije tek – ime. Po ugledu na božje, od koga je nastalo, s kojim je zaštišeno, svako sadrži u sebi, u obliku, zvuku, sudbini, i imenovano biće sa svim njegovim moćima. Kakve su one, kako i kome služe, nikad se ne zna. Izgovoriti ga to znači prizvati vlasnika. A meni, bar kad je o Master Johnu Blacksmithu reč, do toga ni najmanje nije stalo.

* * *

Zlo se ne vidi odmah, niti je, i kad se vidi, svakome dano da ga prepozna. A onda, i raznih zala ima. Jedna potiču iz ljudske prirode; druga tvore prilike, nevolje, slučaj; tek je za treće zlo kriv pali Anđeo kojeg prost svet zna pod imenom đavola. Nisam prepoznavao čoveka koji je ubio ili će brata svoga ubiti iz zavisti. Taj je, mene što se tiče, mogao biti miran. Mogao ga je klati u sobi do moje, ako mu se brat ne dere, i to jako, jer i nagluv sam malko, ne bih znao. Niti je od mene morao strahovati onaj što ga je na nepočinstvo naterala urođena zloća, strast, piće, pogotovu zabuna.
Ali teško i avaj onome kojeg je Satana kupio!
Sećam se kad ali ne i kako sam sposobnost „prepoznavanja demonskog prisustva“ prvi put iskusio. Budući da za njome tada nije bilo jagme – demoni se još ne behu u ovakvom broju nakotili – nije ni dolazila u priliku da se pokaže, pa ni ja za sećanjem o njenom poreklu da posegnem.
Vremena se otada, na žalost, nagore izmetnuše.

* * *

Ona je, međutim, tešku službu Braće Krsta nazivala praznoverjem, a njih sramnim gotovanima.

* * *

„ Svako ko hoće dušu svoju spasti,
Platiti mora i bičem se pasti!
Nikome ne smete milosti dati,
Nit ćete, sem bola, išta drugo znati!
Dođite amo kazni i pokori,
Spasimo se pakla što pod nama gori!“

* * *

Zaboravio sam, kao da me iskustva s vešticama ničemu naučila nisu, da su od đavola poklonjena dobra, prividi i opsene. Da od njih ostaje samo zlo.

* * *

A tada je bolje da obese nekoga ko je dosta živeo, ko je možda već toliko zanemoćao da smrt priželjkuje, nego nekoga ko za životom, ne iskusivši njegove nesreće, još žudi.

* * *

– Beste li udivljeni kad videste ko je sve duše đavolu prodao?
– Pa i nisam.
– Kako to? – začudih se. Obično su ljudi tvrdili da nikad za nekog ne bi rekli da je veštica pre nego što se to pomoću šila i vode dokazalo.
– Među njima je i moja žena.
– Žao mi je, gospodine.
– Ne treba da žališ – reče, odlazeći da nadgleda podizanje gubilišta ispred crkve. – Moja je supa uvek bila najpaprenija u selu.

* * *

Pa ipak, s početka, žao mi beše tih nevoljnica. Verovao sam da sve i nisu od prirode zle. Slabe su, nemoćne da se odupru iskušenju. Kad im je nečastiva moć ponuđena, ne pitahu se za njeno poreklo. Zadivljavahu ih posledice. One su zadovoljavale njihove potajne želje, bilo da se ticahu kakve odmazde, bilo da se sastojahu u pribavljanju zemnih užitaka.

* * *

Nije onda čudo što je pakao pometnju iskoristio da zaluđene, napuštene, obeshrabrene ljude za sebe priveže.

* * *

Nikome bol nisam naneo. Nikome priznanje iznudio. A ipak nikad pogrešio nisam.

* * *

Svuda gde je posredi umeće, veština, zanat, umetnost, prate ih nesigumost, kolebljivost, sumnja i zebnja, a ove, suočene s konkurencijom, sujeta, uobraženje, bolesna osetljivost i pristrasnost.

* * *

Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su među nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihovih moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali da ne budu.

Njihovo je biće Voda. Voda je njihov Element. U vodi njihova priroda i sudibina.

* * *

O tome kakav je to čovek, malo se zna. Priče o njemu potiču od poklonika njegovog dela, koji su neumerenim preterivanjem uspeli da jednu manje-više ubedljivu biografiju pretvore u apokrif. Kada se odbace pohvale njegovoj izrazitoj čovekoljubivosti, srčanosti i spretnosti – a ne zađe se u drugu krajnost i ove se odlike prozovu nesmotrenošću, nerazumnošću, pa i mahnitošću – ocrtava se pred nama obris čije stope ni najgušća glina života nije kadra da sačuva.

* * *

To mi daje pravo da, odbacujući pristrasnost usmenih predanja, i njihove reakcioname motive, kao presudnu odliku Jean-Louisa Popiera vidim ravnodušnost. Ravnodušnost prema svemu što se oko njega dešava. Stanje koje nema ništa zajedničko sa istoimenim hrišćanskim grehom i ne obuhvata toliko neobaziranje na ljude, koliko na ono što svi zajedno preduzimaju, a što se posle zove – istorijom jednog naroda.

* * *

Nema prava da slepom slučaju prepušta moć koju mu je Bog dao. Za svoj izbor, ma kakav bio, sam mora odgovarati.

* * *

Behu to ljudi koji su druge na giljotinu slali, slali ih sve do poslednjeg trenutka, sve dok i sami pod sekiru nisu legli. Nisu zasluživali saučešće.

* * *

Očigledno je da se pomoću nepouzdanih i promenljivih činjenica pravedna odluka ne može doneti. Ona je mogla ležati samo u njemu, u njegovoj inspiraciji, njegovom instinktu. (Filosof bi govorio o slobodnoj volji, ali Popier nije bio filosof, pa je već tada mislio na neku vrstu ćefa, samo mu nije znao ime.)

* * *

Sam Popier malo je šta od promene u osećanjima Kancelarije osetio. Ni dok je bio bedni zapisničar smrti, nemoćan da u njenom toku išta menja, ljudi mu nisu nedostajali, nit i je zbog usamljenosti patio. Sada, kad je moć posedovao, kad joj svrhu nađe, kad misiju imađaše, neodstajali su mu još manje. Nametljivce da obeshrabri, postade nepristupačniji. To pojača njihov strah, te bivahu sve nametljiviji.

* * *

Više nas brine šta se u njemu nego šta se s njim događa.

* * *

„En revant a la sourdine
J’a ifait une machine,
Tralala, lala, lala, lalala,
Lala, lalala,
Qui met les tetes a bas!“
(„Razmišljajući tiho u sebi,
Napravio sam jednu mašinu,
Tralala, lala, lala, lalala,
Lala, lalala,
Koja skida glave!“)

* * *

Svirač iz zlatnih vremena (1987)
,,Vratiću se kao refren što se vraća,
U maštu tvoju dovršenu bedom,
U snove tvoje oblik, biće redom,
Moja će sena kao Pan s frulom da korača!
(Anonim)

Ima ljudi čiji život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca kad neće da budu uočeni. Indijanski ratnik se tada vraća, polažući pete u stope starog traga. Odskače na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primećuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od onih otisnutih u dva navrata.
Oni su bića Vazduha. Vazduh je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.

* * *

Takvom je nepostojanom, eteričnom, čas vidljivom, čas nevidljivom agregatnom stanju pripadao i moj prijatelj, najbolji kojeg sam u životu, opterećenom sebičnim i prolaznim bliskostima, imao, pa se ustežem da istoriju njegovog nestanka pridružim ovim gotskim hronikama, o čijim sam temama tek iz druge ruke obavešten.

* * *

Ali kada god u piramidu siđem, sam se nađem utamnoj kripti sećanja, njen se duh vraća i oživljava mrtve predmete oko mene. Mahom su to obične stvari.

* * *

Prve mesece proveo sam u bunilu povratništva. Nije posredi bilo samo privikavanje na nov, najčešće tegoban model života, izazvan hroničnim nepodudarnostima veštačkih socijalističkih načela i prirodne ljudske prirode, ni poimanje promena kojima su bili izloženi podjednako i moji prijatelji i moji neprijatelji, pa ni moribundski utisak da se nisam vratio kući, nego jednu tuđinu zamenio drugom, usled neočekivanosti iskustva – gorom od one koja se napustila. Posredi je bilo suočavanje s promenama u sebi. Ne vidim prikladnije objašnjenje od onog što sam ga s izvesnom setom ispisao u knjizi „Pisma iz Tuđine“:
„Svako ko je duže vremena živeo u geografskoj tuđini zna šta to znači. I koliko, čak i ako je dobar, život gubi ako se ne živi na pravom mestu, kada se živi izvan njega, kao što Englezi vele – out of place. A pravo je mesto uvek ono na kome smo porasli. Jer, od sviju tuđina na koje je čovek osuđen, najsnošljivija je ipak sopstvena. I baš tu za povratnike iz tuđe u svoju zemlju, ako se ne vraćaju u mrtvačkom sanduku, nastaju neočekivane i bolne, no, sve u svemu, prirodne teškoće… Odlaskom iz zemlje iz nje se čupaju koreni koji nas spajaju s poreklom, rodnim tlom, njegovom istorijom i sudbinom. U tuđem svetu ne nalaze odgovarajuću hranu pa venu. Puštaju se drugi. Ali, oni su lažni, veštački. To su pseudokoreni alibija. Korenje za priliku. Ono nas siti ali ne hrani. U međuvremenu staro korenje truli. Ako niste građanin sveta, a malo je ko od nas rođeni apatrid, gubitkom prvobitnog korenja gubimo i svaku realnu šansu za povratak. O, možemo se mi fizički vratiti, u svojoj zemlji još dugo živeti, pa i umreti, ali ništa više neće biti kao pre… Nesporazum nije u tome što zemlja nije spremna da nas prihvati nego što mi više nismo spremni nju da prihvatimo. Odbaciti nešto zašta znate da mu pripadate teže je nego biti odbačen od nečega čemu se ne pripada i nikad pripadalo nije. Nije najteža tuđina što su vam je svojim nerazumevanjem nametnuli drugi. Najteža je ona koju ste svojim nerazumevanjem drugih sami stvorili… “

* * *

Svako me je pitao zašto se vraćam. Pitali su me i prijatelji koji su se bojali da time nešto ne izgubim, i neprijatelji koji su se plašili da time nešto ne dobijem. Mislio sam da se povratak podrazumeva. Da je prirodno da se odlazi, ali je prirodno i da se vraća. Nisu tako mislili oni što su za mnom žalili, i oni koji su, kao sporedan uzrok, u mom odlasku, mom bekstvu učestvovali. Niko više nije smatrao prirodnim što u svojoj zemlji živi. Svi su verovali da je svuda lepše nego u njoj. Mislili su tako i rodoljubi, i oni koji se takvima, po sopstvenom izboru, nisu slovili. Prestao sam da objašnjavam zašto sam se vratio. Ali prijatelju odgovor nisam mogao da uskratim. Nadao sam se da će ga razumeti.
– Jednom se mora.
– Ovde se živi ružno.
Nije razumeo. Ponovo sam pokušao.
– Ali se živi. Ja nisam živeo.

* * *

– Pobogu, čovek mi je rekao da sam hulja!
– Da li si imao razloga da mu poveruješ?
– Šta ti misliš?
– Ko ih nema?

* * *

Pozorište je bilo pravo mesto za učenje života kojim ću od sada živeti. Umetnost je u njemu postala od laži, a ja sam od laži morao da načinim umetnost.

* * *

Što stvorio nisam, morao sam pokušati uništiti, inače bih se osećao suvišnim.
Hteo sam da budem Gilgameš, a bio izvesna količina vode koju je u čvrstom agregatnom stanju držala jedna hemijska formula uz oduševljenu podršku mašte.

* * *

– Dobro. O čemu ste govorili?
– Pričao mi je o sebi.
– Bio je, dakle, dosadan.
– Zatim me je pitao o meni.
– Bio je, znači, i bezočan.

* * *

Luče novog Jerusalema (2999)

„Decenije prolaze, ožiljci i rane prošlosti zaceljuju se zauvek. Za to su se vreme neka ostrva Arhipelaga raspala i prekrilo ih je polarno more ništavila. Ali jednog dana u budućnosti, Arhipelag, njegov vazduh, kosti njegovih žitelja, smrznute u kristalu leda, biće otkrivene od naših potomaka kao neki neverovatni salamandri. „
(A. Solženjicin: „Arhipelag Gulag“)
Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela. Njihove stope nisu u život utisnute, one su izvajane kao što se vajaju kipovi. Ne možemo misliti da su mogle biti drukčije, drugog oblika, niti u drugom pravcu voditi. I oblik i smer određen je njihovom idejom.
Oni su bića Metala. Metal je njihov Element. Metal priroda i sudbina.

* * *

Trebaće vremena da se materijalni tragovi drevne civilizacije uredno razvrstaju, ispravno shvate, naučno protumače i logički ugrade u „Novojerusalemski Koncept Života“.

* * *

Zato će ovo što ću napisati biti za vas samo slika, koja pre objašnjenja ništa neće značiti:
ПОСЛАЋЕ СЕ У ПОДРУМ НА ЧЕТРНАЕСТ ДАНА.

(…)

pročitaj/preuzmi: Novi Jerusalim – Borislav Pekić (PDF)

Quote

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Enter your email address to follow this blog and receive notifications of new posts by email.

Pridružite se 76 drugih pratioca

Autor

about.me/ivana.anavi

about.me/ivana.anavi

Follow moje knjige on WordPress.com

Follow me on facebook

%d bloggers like this: