O DUŠI
„Pogled volje je nečist i izobličen. Tek tada, kada ništa ne želimo, tek tada kada naš pogled postaje čisto posmatranje, nastupa duša-lepota. Ako posmatram šumu, koju želim da kupim, zakupim, u kojoj želim da lovim, optererim je hipotekom, tada ne vidim šumu, već samo odnos prema svojoj volji, svojim planovima i brigama, prema svom novčaniku. Tada se ona sastoji od drveta, stara je ili mlada, zdrava ili bolesna. Ali, ako ne želim ništa od nje, gledam li „bez misli” u njenu zelenu dubinu, tek tada postaje šuma, priroda, rastinje, tada je lepa.
Tako je i s ljudima i njihovim licima. Čovek, koga ja sa strahom, s nadom, požudom, s namerom, sa zahtevom gledam, nije čovek, već samo mutno ogledalo moje volje. Gledam ga, svesno ili nesvesno, s puno ustezanja, s pogrešnim pitanjima: „Da li je pristupačan ili ponosan? Poštuje li me? Može li se prevariti? Razume li nešto o umetnosti?” S hiljadu takvih pitanja najčešće se odnosimo prema drugim ljudima, koje susrećemo, i mi važimo za poznavaoce ljudi i psihologije, ako nam pođe za rukom da razjasnimo u njihovoj pojavi, njihovom izgledu i ponašanju ono što služi našim namerama i odgovara nam. Ali ta predstava je siromašna, i u tom načinu poznavanja duše promišljeniji su: seljak, skitnica, nadriadvokat, većina političara i učenih.
U trenutku kada volja miruje i javlja se posmatranje, čisto viđenje i predanost, sve postaje drugačije. Čovek prestaje da bude koristan ili opasan, interesantan ili dosadan, prijatan ili neobrazovan, jak ili slab. On postaje priroda, postaje lep i neobičan kao i sve ka čemu se okreće čist pogled. Jer pogled nije istraživanje ili kritika, on nije ništa osim ljubavi. On je najviše i najpoželjnije stanje naše duše: bespožudna ljubav.
Ukoliko smo postigli to stanje, makar i na nekoliko minuta, sati ili dana (zadržati ga potpuno u sebi bila bi potpuna duhovnost) tada ljudi izgledaju drugačije nego inače, Oni nisu više ogledala ili delići naše volje, oni ponovo postaju priroda. Lepi ili ružni, stari ili mladi, dobri ili loši, otvoreni ili zatvoreni, čvrsti ili meki, nisu više suprotnosti, nisu više mera. Svi su lepi, značajni, niko više ne može biti potcenjen, omražen ili neshvaćen.
Sa stanovišta mirnog pogleda, priroda je samo promenljivi oblik uvek prisutnog, besmrtnog života, tako je i čovekov najvažniji zadatak i dužnost da razvije dušu. Beskorisno je raspravljati da li je „duša” nešto ljudsko, ne nalazi li se i u životinjama, u biljkama! Duša je sigurno svuda – svuda je moguća, svuda pripremljena, svuda naslućivana i poželjna. Ali, kao što ne smatramo da je kamen izraz pokreta, već životinja (iako je i kamen pokret, život, stvaranje, propadanje), tako dušu tražimo, pre svega, kod čoveka. Tražimo je tu gde se najsigurnije nalazi, boluje, postoji. I čovek nam izgleda kao deo sveta, posebna oblast, čiji je zadatak da razvije dušu – kao što je nekada bio njegov zadatak da postane dvonožac, da odbaci životinjsko krzno, stvori oruđe, otkrije vatru.
Tako nam čitav ljudski svet postaje svet duše. Kao što u brdu i steni vidim, i volim, praizvor težine, a u životinjama pokret i bezgraničnu slobodu, tako vidim i u čoveku (koji takođe sve to predstavlja), pre svega, formu i mogućnost promene života, koju mi zovemo „duša” i to ne kao omiljeni oblik života među hiljadu drugih, već posebnu, izabranu, visokorazvijenu, kao konačan cilj. Svejedno je da li imamo materijalistički ili idealistički ili neki drugi pogled na svet, da li „dušu” zamišljamo kao nešto božansko ili kao goruću materiju, svi je poznajemo i visoko je poštujemo; za svakog od nas je bezgranični pogled čoveka umetnost. Razvoj duše je najviši, najmlađi, najznačajniji stepenik i talas celog organskog života.
Tako sačovek postaje najplemenitiji, najviši, najznačajniji predmet posmatranja. Ne shvata svako tu, samu po sebi razumljivu, vrednost prirodno i slobodno – znam to po sebi. U mladosti sam imao bliskiji unutrašnji odnos prema prirodi i umetničkim delima, nego prema ljudima. Da, ja sam godinama sanjao o pesmi u kojoj će biti samo vazduh, zemlja, voda, drvo, planina i životinja, bez ljudi. Video sam ljude tako daleko od toka duše, ovladane voljom, tako grube i divlje ispod životinjskih, majmunskih, prasvetovnih ciljeva, zaokupljene ništarijom i šundom, da je načas mogla da me savlada prevara da je čovek, možda, na putu ka duši već izgubljen i da se negde drugde mora tražiti taj izvor u prirodi.
Kada se gleda kako dva prosečna, moderna čoveka, koji se sasvim slučajno upoznaju i ništa materijalno ne traže jedan od drugog, kada se gleda kako se njih dvojica ponašaju jedan prema drugom, tada se oseća koliko je svaki čovek okružen opterećujućom atmosferom, zaštitnim omotačem i odbranom, mrežom sastavljenom od mnogo skretanja sa staze duhovnosti, od namera, strahova i želja, koji su svi usmereni na neodređene ciljeve, koji ga razdvajaju od svega ostalog. To je kao da duša ne sme da dođe do reči, kao da je neophodno okružiti je potpuno visokom ogradom, ogradom straha i stida. Samo ljubav bez želje može srušiti tu mrežu. I svuda gde je ona slomljena, pojavljuje se duša.
Sedi u vozu i posmatraj dva mlada gospodina koji pozdravljaju jedan drugog, zato što ih je slučaj učinio susedima na jedan sat. Njihov pozdrav je beskrajno značajan, skoro je žalosna igra. Iz praizvora udaljenosti, hladnoće, iz usamljenih, zaleđenih polova ta dva bespomoćna čoveka pozdravljaju jedan drugog – ne mislim, naravno, na Malajce ili Kineze, već na moderne Evropejce – oni izgledaju, svako za sebe, kao utvrđenje sačinjeno od ponosa, podozrenja i hladnoće. Ono što oni pričaju potpuno je besmisleno i kada se sluša sa strane, to su zaleđeni hijeroglifi sveta bez duše, koje stalno prerastamo i čija provala leda stalno zavisi od nas. Retki su, sasvim retki, ljudi čija se duša ispoljava u svakodnevnom govoru. Oni su više od pesnika, oni su već sveti. Svakako da „narod” ima dušu. Malajac ili crnac pokazuju u pozdravu i govoru više duše nego prosečan čovek kod nas. Ali, njegova duša nije to što tražimo i želimo, iako nam je draga ili bliska. Duša primitivnih, koja nije još upoznala otuđenje, napor obezboženja i mehanizirani svet, kolektivna je, dečja duša, nešto lepo i drago, ali nije naš cilj. Oba naša mlada Evropejca u kupeu već su dalje od toga. Oni pokazuju malo ili nimalo duše, imaju izgled pridošlih iz sasvim organizovanog sveta, sastavljenog od razuma, namera, planova. Oni su svoju dušu izgubili u svetu novca, mašina, nepoverenja. Oni treba ponovo da je pronađu, i postaće bolesni i patiće ako propuste taj zadatak. Ali, ono što će tada imati neće više biti izgubljena dečja duša, već razvijenija, ličnija, duša slobodnija i sposobnija za odgovornost. Ne treba da se vratimo detetu, primitivnom, već da idemo napred, ka ličnosti, odgovornosti, slobodi.
Od tih ciljeva i njihovog shvatanja ništa se još ne oseća ovde. Ova dva mlada čoveka nisu primitivna, nisu ni sveti. Oni govore jezikom svakidašnjice, jezikom koji toliko malo odgovara ciljevima duše, kao koža gorile, koji mi mođemo samo polako i u hiljadu pokušaja odstraniti.
Taj praiskonski, grub govor zvuči otprilike ovako:
„Dobro jutro”, kaže jedan.
„Dobar dan”, kaže drugi.
„Dopuštate”, kaže prvi.
„Molim”, odgovara drugi.
Time je rečeno ono što se moralo reći. Te reči nemaju značenje, one su ukrasna forma primitivnog čoveka, njihova svrha i značaj isti su kao i alka koju crnac nosi na nosu.
Posebno je značajan ton kojim su izgovorene te ritualne reči. To su učtive reči. Ali, njihov ton je posebno kratak, štedljiv, hladan, da se ne kaže ljutit. Nema tu razloga za svađu, nasuprot tome, niko od njih dvojice ne misli ništa loše. Ali, izraz i oblik su hladni, odmereni, kruti skoro kao bolesni. Plavokosi izražava pri svom „Molim” upućenom crnokosom visoko uvažavanje, koje se graniči s poštovanjem. On ne oseća tako. On svoju formu izražava tako kako se decenijama odvija razgovor bez duše između ljudi stvoren kao zaštitna forma. On misli da mora svoju dušu, svoju unutrašnjost da zaštiti, on ne zna da ona postoji samo u pokazivanju i davanju. On je ponosan, on je ličnost, nije više naivni divljak. Ali, njegov ponos je nesiguran, on se mora utvrditi, mora da se ogradi bedemom odbrane i hladnoće. Taj ponos bio bi poništen kada bi bio izmamljen osmeh. I sva ta hladnoća, ljutina, nervoza, ponos i pri tome nesiguran ton ophođenja između „obrazovanih” pokazuje bolest, neophodnu i zato punu nade, bolest duše, koja ništa drugo ne zna da odabere osim tih znakova protiv nasilja. Koliko je ta duša krhka, slaba, mlada i malo prepoznatiljiva oseća se na zemlji. Kako se skriva, koliko se plaši!
Kada bi jedan od te dvojice gospodina učinio ono što bi, u stvari, želeo i osećao, tada bi ponudio onom drugom ruku ili svoje rame i rekao bi otprilike ovako:
Kada bi jedan od te dvojice gospodina učinio ono što bi, u stvari, želeo i osećao, tada bi ponudio onom drugom ruku ili svoje rame i rekao bi otprilike ovako: „Dragi Bože, kako je lepo ovo jutro, sve je kao zlato, a ja sam na odmoru! Zar nije moja kravata fina? Imam jabuke u koferu, želiš li jednu?”
Kada bi zaista tako govorio tada bi ovaj drugi osetio nešto veselo i dirljivo, nešto kao smeh i nešto kao jecaj. Tada bi tačno osetio da govori duša, da se ne radi o jabuci, kravati ili bilo čemu drugom osim o tome da je došlo do preloma, da je nešto izašlo na svetlost, gde i pripada, a što svi mi na osnovu sporazuma zadržavamo – ah, na osnovu jednog sporazuma čija neusiljenost još vredi i čiji slom možemo da osetimo!
Dakle, on će tako osećati, ali on to neće ispoljiti. On će zadržati svoj mehanički zaštitni mantil, izgovaraće besmislene reči, neke od naših hiljadu reči. On će zanovetati i reći: „Da…hm… vrlo lepo”, ili nešto slično tome, gledajući dalje sa izrazom lica punim uvređenog i mučnog strpljenja. Igraće se sa svojom narukvicom od sata, gledaće kroz prozor, i kroz dvadeset takvih hijeroglifa izraziti da svoju unutarnju radost nikako ne ispoljava, da ništa ne pokazuje osim, u krajnjoj liniji, određenog saučešča prema tom nametljivom gospodinu.
U ovom slučaju ništa od toga se ne događa. Taj tamnokosi, zaista ima jabuke u koferu i vrlo se dečački raduje tom lepom danu i svom odmoru, svojoj kravati i žutim cipelama. Ali, kada bi plavokosi sada počeo: „Grozna stvar s valutom”, tada crnokosi ne bi uradio ništa što njegova duša želi, on ne bi rekao: „Ah, pa šta, pustimo to, šta nas se sada tiče valuta!”, već će zabrinutog lica i iu uzdah reći: „Da, vrlo nezgodno!”
To je sjajno videti – oba čoveka (kao i svi mi) ne ulažu nimalo napora da bi se tako ponašali. Oni mogu srećna srca uzdahnuti, sa saučesničkom hladnoćom duše i odbranom, i licemerno se ulagivati.
Ali, ti posmatraš dalje. Ako duša nije u rečima, i izrazu lica, u tonu glasa, negde mora biti. I vidiš, plavokosi se zaboravio, oseća se neopaženim, i kako gleda kroz prozor kupea u udaljenu šumu, da li je njegov pogled slobodan i bez pretvaranja, da li je pun mladosti, čežnje, naivnih, vrelih snova. On izgleda sasvim drugačije, mlađe, jednostavnije, bespomoćnije, pre svega, draže.
Onaj drugi, takođe, besprekoran i nepristupačan gospodin, ustaje i dodiruje svoj kofer. On to čini tako kao da želi da proveri položaj, čineći to tako kao da želi da spreči pad, sam kofer je dobro položen i nema potrebe za takvu brigu. Taj mladi čovek ne želi uopšte da ga drži čvrsto, želi samo da ga oseti, da proveri njegov položaj, nežno dodirne. U besprekornom kožnom koferu nalazi se, pored jabuke, rublja, i nešto još važnije, nešto sveto, poklon za njegovu dragu kod kuće, jedan jazavičar od porcelana, ili kelnska katedrala od marcipana, sasvim svejedno šta, ali, u svakom slučaju, nešto što tom mladom čoveku u to vreme znači, s čim se igraju njegovi snovi, što oni vole i obožavaju, što on najradije drži u rukama i što obožava.
U toku jednog sata vožnje vozom posmatrao si dva mlada, prosečno obrazovana čoveka današnjice. Izgovarali su reči, izmenjali pozdrave, razmenili mišljenja, klimali glavama, činili hiljadu drugih, malih stvari, kretali se, i ni u čemu nije bila njihova duša, ni u jednoj reči, ni u jednom pogledu, sve je bilo maska, mehanika, sve, s izuzetkom zaboravljenog pogleda kroz prozor ka plavičastoj, udaljenoj šumi i kratkog pokreta ka kožnom koferu.
I ti razmišljaš: O, vaša plašljiva dušo! Hoćeš li se pojaviti? Možda lepa i radosna u nekom ključnom doživljaju, u skladu sa zaručnicom, u borbi za neko verovanje, u delu i žrtvi – možda nenadano i razočarano u nekom naglom, silovitom, skrovitom, ožednelom delu volje srca, u nekoj divljoj optužbi, u jednom prekršaju, u zastrašujućem delu? I ja i svi mi – kako ćemo doneti svoju dušu na ovaj svet? Hoćemo li uspeti da joj pomognemo u pravom trenutku, hoćemo li joj dopustiti da prodre u našu spoljašnjost, u reč? Hoćemo li biti rezignirani, hoćemo li pratiti mnoštvo i nemarnost, držati uvek zatvorenu pticu, uvek iznova nositi alku u nosu?
I ti osećaš: svuda gde je odbačena alka za nos i koža gorile, duša je na delu. Ukoliko postane slobodna, mi ćemo jedni s drugima govoriti kao likovi Getea i otkrivaćemo svaki udah kao pesmu. Sirota, divna dušo, tu gde si ti je revolucija, propadanje pokvarenosti, novi život, Bog. Duša je ljubav, duša je budućnost, a sve ostalo je samo stvar, materija, prepreka, naša božanska snaga u formi i delićima.
Dalje se javljaju razmišljanja: ne živimo li u vremenu kada se novo objavljuje gde su veze između ljudi prekinute, gde se u čudovišnom opsegu javlja nasilje, besni smrt, vrišti razočaranje? I, nije li duša, takođe, iza svih tih događaja?
Pitaj svoju dušu! Pitaj je, budućnost znači ljubav! Ne pitaj svoj razum, ne istražuj svetsku istoriju! Tvoja duša te neće optužiti da si se premalo bavio politikom, premalo radio, neprijatelje nedovoljno mrzeo, granice lako postavio! Ali, ona će te, možda optužiti da si se i njenim zahtevima često bojao, da nisi imao dovoljno vremena da se predaš svom najmlađem i najdražem detetu, da se igraš s njim, da čuješ njegovu pesmu, često si je prodavao zbog novca, prevario u prednostima. I to se dogodilo milionima, i gde god se pogleda vide se nervozna, opterećena lica, koja nemaju vremena osim za najnužnije, berzu i sanatorijum, i to mučno stanje nije ništa drugo osim opominjućeg bola, strele u krvi. Postaćeš nervozan i neprijateljski raspoložen prema životu – tako kaže tvoja duša, ako me napustiš, ako ne počneš da me neguješ sasvim novom ljubavlju i brigom. Ni u kom slučaju nisu slabi oni bez reči koji u ovo vreme postaju bolesni i gube sposobnost za sreću. Češće su to dobri, začetnici budućnosti, to su oni čija duša nije zadovoljna, koji se iz straha od borbe povlače iz pogrešno uređenog sveta, koji će već sutra biti ozbiljni.
Odavde posmatrano Evropa izgleda kao veliki spavač, koji se u noćnim morama povlači u sebe i povređuje samu sebe.
Da, sećaš se ti da je neki profesor jednom rekao nešto slično, da svet boluje od intelektualizma i materijalizma. Taj čovek je u pravu, ali on ne može biti tvoj lekar, baš kao ni svoj. Iz njega govori inteligencija do samouništenja. I on će potonuti.
Kada bi se moglo ići kroz vreme, kako on to želi, lekara i pomoćnika, budućnost i novi pokret pronaći ćeš samo u sebi samom, u svojoj sirotoj, zanemarenoj, neponištenoj duši. U njoj ne postoje znanja, presuda, program. U njoj je samo nastojanje, samo budućnost, samo osećaj. Prethodili su joj veliki sveci i propovednici, junaci i osvajači, čarobnjaci i umetnici, svi oni čiji put počinje u svakidašnjici i završava se u visinama duše. Put milionera je drugačiji i okončava se u sanatorijumu.
Ratove vode i mravi, države imaju i pčele, carstva stvaraju i hrčci. Tvoja duša traži drugačiji put i tamo gde je uskraćena, gde na njenu štetu postižeš uspehe, ne cveta tvoja sreća. Jer „sreću može da pronađe samo duša, ne razum, stomak, glava ili novčanik”.
Ne može se o tome dugo misliti i govoriti reči jer zvuči kao da su sve te misli odavno stvorene i izgovorene. Davno je rečeno i pripada malom broju ljudskih reči koje su bezvremene i večito nove: „Šta ti može pomoći ako osvojiš čitav svet, a naudiš svojoj duši?!”
(1917. godina)
* * *
Stupnjevi razvoja majstora
Majstor je govorio: Imao sam petnaest godina i moja volja se nalazila u učenju, s trideset sam bio čvrst, sa četrdeset nisam imao više sumnje, s pedeset zakon neba bio mi je znan, sa šezdeset moje uši bile su otvorene, sa sedamdeset mogao sam da sledim želje svog srca, a da ne prekoračim meru.
(1909. godina)
* * *
MLADI ISKUŠENIK U ZEN MANASTIRU
Iako je sve prevara i zabluda
a istina uvek neizreciva,
planina me ipak posmatra
odvažnog držanja i tačno prepoznatljiva.
Jelen i gavran, crvena ruža,
morsko plavetnilo i šareni svet:
saberi se – i oni propadaju
u oblik – i bez imena.
Saberi se i vrati se,
uči da gledaš, uči da čitaš!
Saberi se – i svet će postati privid.
Saberi se – i privid će postati suština.
(1960. godina)
moje knjige 